Gde god da se osvrnemo nailazimo na tekstove o stresu, njegovim negativnim posledicama i porastu nivoa stresa kojem smo izloženi. Ipak, ako se malo zamislimo, shvatićemo da je u nekim ranijim vremenima bilo mnogo snažnijih stresova – zamislite samo Drugi svetski rat ili život pre 400 godina ili pre 50.000 godina (u vreme kada smo, na primer, bili izloženi objektivnoj opasnosti da nas neki predator pojede). Ako tako gledamo na stvari, mogli bismo reći da živimo u vremenu u kojem je sve manje stresa? O čemu se tu zapravo radi?

Stres je reakcija organizma na povećane zahteve koji se pred njega postavljaju. Stres je alarm koji priprema naše telo za akciju, pre svega motornu, za ekstremne napore, za borbu ili beg. Tokom evolucije ova reakcija nam je pomagala da sačuvamo živu glavu…

Sa druge strane, okolnosti su se promenile. Čini se da je kroz vreme sve manje ekstremnih, akutnih stresora (poput susreta sa predatorima), a sve više u suštini umerenih, ali hroničnih stresora (poput preplavljenosti količinom posla). Ipak, evolucija kaska za civilizacijskim promenama i mi (tj. naša tela) i danas reagujemo kao naši preci – reakcijom alarma. Problem je što takva reakcija u savremenom poslovnom okruženju često ima mnogo više negativnih nego pozitivnih posledica. Naime, hroničan stres nam ugrožava, pre svega, blagostanje i zadovoljstvo životom, potom naše radne sposobnosti, odnosi sa drugim ljudima i što je najvažnije, zdravlje! Uz malo pojednostavljivanja mogli bismo reći da su nas tokom evolucije ubijali stresori (npr. predatori), a da nas je stres reakcija čuvala. U savremenom svetu, većinu ljudi ne ubijaju stresori (npr. kolege sa posla, klijenti, količina posla…), ali nas „ubija“ izloženost hroničnom stresu – što je, ruku na srce, mnogo bolja varijanta, barem ako sudimo na osnovu prosečnog životnog veka!

Istraživanja u svetu, kao i naše iskustvo na domaćem terenu, kao ključne izvore stresa na poslu izdvajaju preopterećenost (količinom posla, rokovima, tzv. targetima), odnose sa kolegama i balans između privatnog i poslovnog života, tj. manjak vremena „za sebe“.

Pitanje je naravno kako se boriti sa stresom? Postoji mnoštvo metoda, a sve one se mogu grupisati u tri kategorije. Pre svega, to su one metode koje su usmerene direktno na samu reakciju organizma i njene štetne posledice. Najpre mislimo na sport – stres reakcija nas priprema na motornu akciju, na borbu ili beg, a u savremenom poslovnom okruženju u takvoj situaciji najčešće ne postoji nikakva značajna motorna akcija (naša akcija se često svodi na kucanje po tastaturi). U ovu kategoriju možemo svrstati i različite metode relaksacije, meditaciju, jogu, hobije i sl. Sve navedene metode su veoma dobre u kontroli stres odgovora i sprečavanja posledica, ali su obično vremenski zahtevne što značajan broj ljudi odvraća od primene.

Naredna grupa metoda se odnosi na kontrolu samih stresora tj. izvora stresa. Tu pre svega mislimo na adekvatno postavljanje prioriteta. U tome se često koristi matrica „bitno/hitno“. Optimalno bi bilo fokusirati se prvo na zadatke koji su bitni i hitni, potom one koji su bitni, ali nisu hitni, a tek onda na one koji su hitni, a nisu toliko bitni. U praksi se najčešće ispostavlja da je najzapostavljenije polje ono koje se odnosi na zadatke koji su bitni, a nisu hitni, a posebno one za koje ne postoji nikakav rok – npr. učenje stranog jezika, započinjanje sopstvenog posla i sl. Fokus na ovu kategoriju zadataka je po pravilu dugoročno fantastična antistres metoda (bavljenje stvarima koje za nas imaju smisla nasuprot bavljenju stvarima koje nam se nameću). U ovu grupu metoda spadaju i asertivne veštine tj. različiti komunikacioni alati koji nam pomažu da sebe zaštitimo na način koji neće ugroziti naše odnose.

Konačno, poslednja grupa metoda je verovatno najzanemarivanija i po svojoj prirodi „najneuhvatljivija“. U pitanju su metode promene percepcije situacije. Naime, u stresnoj situaciji čovek obično sebe vidi kao ugroženog, nemoćnog, „žrtvu“, a samu situaciju kao preteću. Blisko je pameti (a za to postoje i čvrsti naučni dokazi) da će stres reakcija (i njene posledice) biti bitno manji ukoliko u toj situaciji sebe vidimo kao borca, a sam izvor stresa kao šansu. Zvuči elegantno i pomalo nemoguće. Percepciju situacije ćemo teško promeniti direktnim nastojanjima da „promenimo misli“ (npr. da sebe ubeđujemo da smo borci ili da koristimo nametnuti jezik, već uveliko odomaćen u kulturi različitih korporacija poput reči „izazov“ umesto reči „problem“, a što je, barem po mom iskustvu, vrlo često praćeno cinizmom zaposlenih). Percepciju ćemo promeniti ukoliko sebe pitamo konkretna pitanja: „za koji cilj se borim u ovoj situaciji, zbog čega biram da se ponašam kako se ponašam“ (cilj uvek postoji, pitanje je samo da li smo fokusirani na njega ili nismo – ljudi koji imaju naviku da se fokusiraju na svoje ciljeve sebe vide kao borce i u životu zauzimaju proaktivni pristup). Percepciju situacije možemo promeniti i ukoliko se pitamo „na koji način se sve razvijam noseći se sa izazovima sa kojima se nosim, bez obzira da li će ishod u konkretnoj situaciji biti povoljan ili ne?“. Naime, fokus na ishod pojedine situacije čini da situaciju vidimo kao pretnju (zato što je moguće da ishod bude i negativan), dok ukoliko se uvežbamo da u svakoj situaciji gledamo kako se kroz nju razvijamo ujedno se učimo da u situaciji pored pretnje prepoznajemo i šanse, što nas dugoročno takođe čini proaktivnima, razvojno orjentisanima i konačno pomaže nam da smanjimo negativne aspekte stresa koji prate različitie životne izazove.

Ipak, za kraj treba izdvojiti razvojno najraniju i verovatno najmoćniju antistres metodu – podršku tj. dobre međuljudske odnose – prirodnu branu i kanal za spontano isceljenje različitih stresnih i traumatskih iskustava. Reč je o još jednoj od tačaka gde se „zdrav razum“ i nauka slažu – za sreću su najvažniji dobri međuljudski odnosi.