Većina nas je naučena da može da kontroliše sopstveni život i da mnoge stvari možemo da postignemo ako se budemo dovoljno trudili. Suočavanje sa dijagnozom steriliteta može da dovede u pitanje mnoga od naših ranijih uverenja i da pojača osećanje nesigurnosti, kao i da predstavlja slom svih naših nada i snova o porodičnom životu u budućnosti. Parovi koji su se tek suočili sa dijagnozom steriliteta često pominju da su bili u šoku kada su shvatili da kod njih postoji problem. Većina ljudi očekuje da će onog momenta kada reše da dobiju dete i prekinu sa korišćenjem kontraceptivnih sredstava, brzo doći do začeća, jer pre tog trenutka ništa nije ukazivalo na to da bi se mogli suočiti sa preprekama u tom procesu.

Postupak vantelesne oplodnje, pored toga što biva dočekan sa olakšanjem kao nova šansa za dobijanje potomstva, istovremeno navodi osobe da preispituju sopstvenu prošlost tragajući za uzrocima neplodnosti, posebno ako je ona dijagnostikovana kod njih samih, a ne kod partnera. Partner kod kojeg je dijagnostikovan sterilitet često sebe doživljava kao krivca zbog kojeg oni kao par ne mogu da postanu roditelji, javlja se strah da će zbog toga biti ostavljeni od strane drugog partnera, i u izvesnom broju slučajeva na kraju i dođe do takvog ishoda. Razlog često nije sama činjenica da je kod nekog od partnera dijagnostikovan sterilitet, već to što ta osoba zbog toga počne da menja svoje ponašanje prema partneru odnosno partnerki, postaje uplašena, sumnjičava i razdražljiva, i tako nenamerno izazove baš ono čega se najviše plaši, udaljavanje partnera od sebe.

Osobe koje već imaju iza sebe iskustvo jednog ili više neuspešnih pokušaja vantelesne oplodnje često osećaju ljutnju prema sopstvenom telu jer ih je izneverilo, ljuti su na svoju okolinu zbog neosetljivih komentara i nerazumevanja onoga kroz šta prolaze. Često se osećaju prevareno, kao da im je učinjena nepravda, jer imaju osećaj da svima oko njih, osim njih samih, lako polazi za rukom da dobiju dete. Dolaženje u kontakt sa „simbolima plodnosti“ – trudnicama, bebama, čak i reklamama za bebi-opremu izaziva kod njih razna bolna osećanja, zbog čega počinju da izbegavaju porodična okupljanja i zajednička letovanja sa prijateljima koji imaju decu. Vremenom takvo sklanjanje od bolnih osećanja može da dovede do još veće izolacije od okoline, što umanjuje mogućnost da od dragih osoba iz svog okruženja dobiju podršku koja im je preko potrebna.

Takođe, hormonska terapija kod mnogih žena izaziva česte promene raspoloženja, umor ili razdražljivost, što one mogu doživeti kao nemogućnost kontrole sopstvenih emocija. Ova bura različitih osećanja navodi ih da se osećaju kao da više nemaju kontrolu nad svojim životom, sopstvenim telom i osećanjima, delom i zbog toga što imaju osećaj da ulaze u proces sa neizvesnim ishodom i što tu kontrolu moraju da prepuste medicinskom osoblju u klinikama. Neuspešan pokušaj vantelesne oplodnje se tako naziva samo u literaturi, žene koje prolaze kroz ovaj proces se, posle neuspešnog embriotransfera, osećaju kao da u tih dve nedelje posle ovulacije, imale bebu koju su izgubile kada im je predočen negativan rezultat. Takav gubitak izaziva tugovanje, ali se takođe može javiti sklonost parova da taj neuspešan pokušaj tumače kao dokaz da ne vrede ili ne zaslužuju bebu.

Prolazak kroz proces vantelesne oplodnje može da unese promene i u bračno funkcionisanje. Nije redak slučaj da u tom periodu kada se oba partnera osećaju ranjivo i nesigurno, isplivaju raniji nerazrešeni konflikti u njihovom odnosu. Jedan od razloga za potencijalno lošije funkcionisanje u partnerskom odnosu u toku procesa vantelesne oplodnje predstavlja i različit način reagovanja na ovaj proces kod muškaraca i žena. Žene su sklonije da traže podršku i imaju više izraženu potrebu da pričaju o svom problemu, dok muškarci, kao strategiju izlaženja na kraj sa raznim bolnim osećanjima, često koriste zatrpavanje poslom i drugim obavezama i emocionalno distanciranje. Neretko se može čuti da žena svom partneru zamera to što je neosetljiv, nebrižljiv ili nedovoljno zainteresovan za ishod procesa vantelesne oplodnje, a muškarci istovremeno svoje partnerke mogu doživeti kao preokupirane tim procesom i nezainteresovane za njihov partnerski odnos. Nasuprot tome, kod nekih parova ovaj zajednički problem dovodi do većeg zbližavanja.

Razgovori parova sa psihologom mogu da budu od pomoći u razumevanju načina reagovanja drugog partnera i razloga za njih. Načini izlaženja na kraj sa teškim osećanjima koje njihov partner ili partnerka primenjuju, a koji se razlikuju od njihovih, podjednako su legitimni. Bolje uzajamno razumevanje im omogućava da jedno drugom pruže podršku i da kroz suočavanje sa činjenicom da do trudnoće ne dolazi prirodnim putem, a zatim i kroz sam proces vantelesne oplodnje, prođu zajedno - kao tim. Individualni razgovori sa psihologom, kako ženama tako i muškarcima, otvaraju mogućnost za dolaženje do odgovora na neka pitanja koja ih muče i za jasnije definisanje sopstvenih osećanja.

Za kraj, važno je stalno imati na umu da plodnost nije povezana sa tim koliko neko vredi kao osoba i da ne treba posmatrati sebe kao problem, već kao nekog ko ima problem koji pokušava da reši.