Kad govorimo o razvodu, nisam sigurna da li su nam u njegovom prihvatanju i preživljavanju „došle glave“ bajke sa završetkom „...i živeli su srećno do kraja života“, mitovi kulture kojoj pripadamo ili prirodna potreba čoveka da u moru neizvesnosti teži izvesnom, pa tako i verovanju u ljubav za ceo život. Koliko je tema braka važna govore razni rituali vezani za obred venčanja, kojima se prizivaju „više sile“ kao pomoć u očuvanju braka, traži prisustvo svedoka da je isti sklopljen i brojni drugi rituali različitih kultura i epoha civilizacije, koji zapravo govore o procesu inicijacije (nekoj vrsti ponovnog rođenja!). Šta je realnost u ovoj priči - brojni rituali su nam, naime, potrebni da se u brak uđe, a ni jedan ne možemo da prizovemo u pomoć kad treba iz njega da izađemo.

Ne zalazeći dublje u temu sklapanja braka (šta bi se sve moglo reći o težnji ka celovitosti sopstvene ličnosti kroz pronalaženje „druge polovine“, snazi i ulozi koju projekcija ima u partnerskim relacijama) možemo reći da je priča o razvodu, zapravo priča o gubitku, i to na više nivoa. Nije reč samo o gubitku fantazija o večnoj ljubavi ili delova sebe koje smo „smestili“ u partnera, fantazija o očuvanju celovite porodice, već i o nestanku zajedničkih planova, snova i nada, često zajedničkih prijatelja, užitaka, obaveza... Tuga, kao i brojni strahovi (od samoće, nepoznatog, finansijske nesigurnosti, od mišljenja sredine) normalne su i očekivane reakcije na ovu „malu smrt“. Osećaj krivice, ličnog neuspeha, uzaludnih i „propalih“ investicija česti su propratni doživljaji. Čak i za partnera koji inicira razvod, odluka da izađe iz braka praćena je doživljajem visokog nivoa stresa, traumatična i ispunjena pomešanim, čak suprotstavljenim osećanjima (od žala i osećaja krivice do ushićenja pred nekim novim početkom).

Izlazak iz začaranog kruga međusobnih optuživanja, prebacivanja odgovornosti, traženja „krivca“ za neuspeh, nalazi se u prihvatanju činjenice da razvod nije posledica greške ili gesta jednog od partnera, da se ne javlja iznenada i zbog nekog „trećeg“, već je završni deo procesa koji traje duže vreme u partnerskoj relaciji. Brak je ples koji se pleše udvoje, što podrazumeva podeljenu odgovornost za kvalitet kreiranog i održavanog odnosa.

Ova spoznaja nudi mogućnost za ponovno sagledavanje sopstvenih izbora iz perspektive nekadašnjih okolnosti i unutrašnjih okvira, šansu da oprostite sebi i partneru, kao i šansu za sklapanje novog saveza onih koji ostaju doživotno vezani kao roditeljski par, ako ni zbog čega drugog, ono zarad ljubavi i brige prema zajedničkoj deci. Povratak sebi (umesto „mi“ ponovo „ja“), sopstvenim željama, potrebama, mračnim stranama i snagama u ličnosti (nema više onog drugog koji „vedri i oblači“) vodi ka ponovnom preuzimanju kontrole nad sopstvenim životom.

Ako vam se taj put učini previše mračan, težak ili nalik lavirintu, nemojte se ustručavati da potražite pomoć psihologa.