Za mentorstvo se pokazalo da igra ključnu ulogu u bavljenju kompleksnijim i često manje strukturiranim ličnim i profesionalnim izazovima i mogućnostima. Iako je „teorija mentorstva“ dosta dobro strukturirana, ipak sama činjenica da postoje mnogi različiti mentorski pristupi pokazuje koliki je izazov izabrati najproduktivniji pristup u određenoj situaciji.

Iz ličnog iskustva mogu da kažem da je jedan od prvih koraka na „mentorskom putovanju“ bolje razumevanje izazova kojim treba da se bavimo i koji oblik „mentorskog alata“ najviše odgovara datoj situaciji. Između ostalog, kada sam započeo svoju profesionalnu karijeru, uključujući i studije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, uopšte nisam znao šta je mentorstvo. Učio sam prvenstveno kroz rad. Mnogo kasnije tokom svoje karijere počeo sam da prepoznajem neke formalnije obrasce kako i zašto sam imao toliko koristi od svojih „mentora“. Navešću neka od svojih razmišljanja o lekcijama koje sam naučio.

Mentorstvo najviše pruža kada se bavimo kompleksnijim i manje strukturiranim pitanjima za koje nam lično i profesionalno iskustvo obezbeđuje nove kritičke uvide koje nije lako dobiti u formalnijem obrazovanju ili teoriji.

Ukoliko su ta pitanja zaista tako kompleksna i manje strukturirana, onda formalnije mentorstvo treba da dopunjuju procesi učenja koji nisu toliko strukturirani i interakcije sa širim spektrom ljudi sa različitim iskustvom.

Vaši roditelji: Jedna od najtežih stvari je učenje od svojih roditelja. Kada sam išao u srednju školu, pročitao sam odlomak iz Balzakovog romana Čiča Gorio, u kojem se veoma bogati starac na samrti žali da je jedina stvar koju ne može da ostavi svom sinu – njegovo životno iskustvo – daleko važnije od njegovog bogatstva. Tada nisam u potpunosti shvatao dubinu ove poruke. (Naravno, ne sećam se tačnog teksta ovog odlomka). Tek nakon smrti mojih roditelja, shvatio sam koliko sam mnogo od njih naučio kroz jedan apsolutno nestrukturiran proces i koliko sam još mogao da naučim da sam bio svesniji mogućnosti.

Elektrotehnički fakultet, Beograd: Moj prvi formalni mentor bio je prof. Miodrag Rakić koji me vodio kroz master i doktorske studije. Savetovao me kako da se nosim sa bolnim i izazovnim procesom nemoralnog otpora jednog od profesora protiv toga da postanem najmlađi doktor u istoriji Elektrotehničkog fakulteta. Ovo vođenje je bilo mnogo značajnije od njegovih saveta koji su se odnosili na akademske aspekte moje doktorske teze. Sve ovo je na jedan lep način dopunila podrška prof. Ljubomira Gruića da postignem izuzetnost kada se radi o naučnom aspektu moje doktorske teze i prilikom objavljivanja radova u vodećim međunarodnim časopisima.

Masačusetski tehnološki institut, Kembridž (Boston): Prof. Majkl Atans, rukovodilac Laboratorije za informacione sisteme i sisteme odlučivanja, koji me je vodio i podržavao na mom globalnom naučnom i akademskom putovanju. Imao je poverenja u mene kada me je zamolio da predstavim naš zajednički rad o robusnosti kompleksnih, dinamičnih ekonomskih sistema na Univerzitetu Prinston. Izuzetno zahtevna publika i moja prva prezentacija akademskog rada na engleskom jeziku. Samo da se zna, nemam nikakvo formalno obrazovanja kada je u pitanju engleski jezik. Pretpostavljam da sam uspeo da preživim jer je kvalitet rada daleko nadmašio moje bedno znanje engleskog. Prof. Aleks Levis mi je narednih deset godina davao kritičke smernice kako da dobijem i primenim međunarodne istraživačke projekte o izazovima primene teorije u praksi.

Harvard, Kembridž (Boston): Prof. Rej Goldberg mi je pomogao da shvatim značaj, izazove i mogućnosti efektivne primene najsavremenije teorije u rešavanju važnih pitanja kao što je globalni sistem hrane koji bazično utiče na živote milijardi ljudi.

Svetska banka, Vašingoton, Okrug Kolumbija: Džim Volfenson, predsednik Svetske banke – Naravno, ne može vam predsednik biti mentor. Međutim, jedinstvena prilika koju su mi on i njegova supruga Ilejn pružili da učestvujem u nebrojenim inicijativama koje se tiču njihovih interesovanja i strasti, je fundamentalno uticala na moje razumevanje važnosti međunarodnog razvoja i rada u korist i sa ljudima koji su imali manje sreće od nas, naročito sa mladima.

Ostalo je neka vrsta istorije. Mnogo sam naučio od ovih ljudi – daleko više od njihove ljudske nego profesionalne strane ličnosti. Nikada nisu očekivali ništa zauzvrat. „Šta je tu moja korist“ nikada nije bilo deo jednačine. Jednostavno su bili krajnje profesionalni ali u isto vreme skromni i prvenstveno dobri ljudi. Nikada nisam imao prilike da im „uzvratim uslugu“. Nadam se da svojim radom u Svetskoj banci i Vortonu „prosleđujem uslugu“ tako što utičem na živote mnogih mladih ljudi u svetu. I uz to mnogo učim.