Bliži se 14. februar, datum koji se popularno obeležava kao Dan zaljubljenih. Naziv je zavodljiv i blještav. I zaista, neki parovi će se doterati i otići u omiljeni restoran ili na romantično putovanje, razmeniti lične i lepe poklone, imati strastven seks, možda prvi put izjaviti jedno drugom ljubav. Podsetiće se koliko uživaju jedno u drugom, razgovaraće o zajedničkoj prošlosti i budućnosti, osetiće se bliskim. Drugi će otići na večeru i trudiće se da ubede sebe i drugog da im je dobro, iako nije. Biće im dosadno, razmišljaće o svojim ljubavnicima, o poslu, slagaće da su umorni za seks, ili će se posvađati kao mnogo puta do tad.

Neki ljudi koji nisu u emotivnoj vezi izaći će sa društvom i dobro provesti, a neki sebe počastiti zbog toga što su skupili hrabrost da izađu iz loše veze ili što su srećni sami. Drugi će ostati kod kuće razmišljajući kako nikad neće naći nikog, patiće za bivšim partnerom/kom i preispitivati prošle odluke.

Na dan zaljubljenih mnogi ljudi će se osetiti usamljeno i potišteno. Doživeće se nevoljenim i zbog toga manje vrednim od drugih ljudi, čak ništavnim i bezvrednim, nevrednim ljubavi. Verovaće da nešto sa njima nije u redu. Osećaće stid, biće ljuti na sebe. Ova osećanja nemaju veze sa tim da li osoba ima emotivnog partnera/ku ili ne, već da li ona prihvaćenost, voljenost i pažnju od strane drugog izjednačava sa sopstvenom vrednošću i sa srećom. Ako sam voljena onda vredim. Ako nisam, nešto sa mnom nije u redu. Podbacio sam u životu. Nikada neću biti srećan. Ne mogu da podnesem da budem sam. Neophodno mi je da imam nekog. Užasno je ako me partner ne voli. Na ove misli se nadovezuje poređenje sa drugima u našoj idealizovanoj verziji njihovih života: drugi su od mene voljeniji jer su privlačniji, šarmantniji, sposobniji; drugi parovi su srećniji i skladniji.

Dan zaljubljenih je plodno tlo za javljanje ovih uverenja, velikim delom zbog toga što poseduje element javnog, vidljivog, predstavlja svojevrsnu pozornicu. Na ovaj dan mi prikazujemo i dokazujemo da smo srećni u paru, drugima i sebi. Time ispunjavamo važno društveno očekivanje i merilo uspeha. Na ovaj dan je vidljivije to koliko smo nevoljeni i sami, a samim tim neuspešni i neadekvatni. Ako ne drugima, nama svakako.

Veličanje ljubavi se danas često svodi na veličanje same forme partnerstva, i uglavnom se zasniva na nerealističnim predstavama o zaljubljenosti, ljubavi i emotivnim vezama. U realnosti, partnerski odnosi su komplikovani i kompleksni, sa potencijalom da unaprede ili da pogoršaju naše mentalno zdravlje. Mogu nas isceliti, pomoći nam da sebe volimo više, ali i dodatno raniti i uniziti. Nekada je bivanje u emotivnoj vezi i rad na partnerskom odnosu ono što unapređuje naš psihološki razvoj i doprinosi našoj sreći, a nekada je to upravo prekid odnosa ili odluka da u vezu uopšte i ne uđemo. Partnerski odnosi kao ni nemanje partnera ili partnerke nisu nikakav garant sreće ili nesreće niti merilo uspeha ili neuspeha.