Izolacija i strah su u aktuelnoj situaciji COVID-19 višestruko povezani. Na pojavu straha utiče pandemija koja je povod za izolaciju, a izolacija povratno doprinosi povećanju straha i napetosti. To svakako predstavlja rizik za mentalno zdravlje ljudi, ali ne vodi nužno u depresiju. Pre svega je važno naglasiti da su strepnja, zabrinutost, neraspoloženje, napetost normalne reakcije u nenormalnim okolnostima. Ne treba odmah “patologizirati” ova neprijatna mentalna stanja kroz koja veliki broj ljudi sada prolazi.

Strepnja, odnosno anksioznost, je normalna posledica situacije u kojoj su nam potencijalno ugroženi važni životni oslonci, a pre svega zdravlje i socijalna podrška. S druge strane, pandemija koja se širi nosi puno neizvesnosti: šta će biti sa svetom uopšte, koliko će trajati, koga će pogoditi, kako će se to završiti, pri čemu imamo malo kontrole nad tim.

Jedan od osnovnih načina da se uspostavi neka vrsta kontrole je i (samo)izolacija. Ipak, treba razlikovati ovu izolaciju, koja podrazumeva fizičko distanciranje, od socijalne izolacije koju je, zahvaljujući savremenoj komunikacionoj tehnologiji, moguće sprečiti. Na žalost, ova sredstva za online komunikaciju nisu svima jednako dostupna. Ipak, fižička izolacija, ograničeno kretanje, boravak u zatvorenom, često skučenom, prostoru, predstavlja ozbiljnu frustraciju, donosi napetost, razdražljivost, a posebno kada se neke mere izolacije doživljavaju kao neopravdane.

Kada je reč o samoj depresiji, treba naglasiti da je pre svega usamljenost ono što vodi u depresiju, a ne nužno fizička izolacija. Kada nemate nikoga sa kim možete da razgovarate, niko vas ne pozove telefonom da pita kako ste, to vodi u depresiju, koja može biti dodatno otežana i ovom fizičkom izolacijom. Za veliki broj ljudi, kada su mnogi vidovi “online” komunikacije dostupni, ovo je ipak samo fizička distanca, iako se i to teško podnosi, jer vam u situacijama stresa upravo treba i fizički kontakt, dodir, zagrljaj, druženje.

Depresiju možemo prepoznati po gubitku raspoloženja, ali i po bezvoljnosti, nedostatku energije, pasivizaciji, gubitku interesovanja, težnji ka osamljivanju, pesimističkim razmišljanjima, ali i po nizu somatskih simptoma - umoru, gubitku apetita, problemima sa spavanjem. Sa depresijom je teško boriti se kad se već pojavi, jer su upravo simptomi ti koji otežavaju da radite ono što bi bilo najsvrsishodnije. Depresivne osobe izbegavaju društvo, a upravo bi to bilo od pomoći, nemaju volju da bilo šta rade, a upravo bi fizička aktivnost bila korisna da se povrati energija, nemaju interesovanja za stvari koje bi pomogle da usmere svoje misli na nešto drugo. Razmišljanjem da je sve besmisleno gubi se motivacija i za traženjem pomoći. U takvim situacijama teško možemo sami sebi pomoći i potrebna je stručna pomoć.

Ono što je važno je da predupredimo razvoj depresije i preuzmemo odgovornost za sopstvenu zaštitu i zaštitu drugih jer tako povećavamo stepen kontrole nad situacijom i smanjujemo rizik po zdravlje, nasuprot prepuštanju osećaju bespomoćnosti. Važna je i umerena fizička aktivnost, koliko god je ona moguća u ovoj situaciji. Šetnja po suncu i svežem vazduhu, na otvorenom prostoru, bi koristila, ne samo u pogledu mentalnog zdravlja, nego i fizičkog zdravlja i podizanja opšteg imuniteta. Strukturisanje vremena, planiranje raznovrsnih aktivnosti je ono što se uvek preporučuje. Zavisno od ličnih sklonosti, dobro je raditi ono što volite - čitanje, gledanje filmova, kuvanje, sređivanje kuće, hobiji. Ipak, ne morate biti ni stalno aktivni, u redu je da vam nešto i dosadi. Ponekad je i dosada izazov za kreativnost.

Održavanje socijanih kontakata, posebno direktna komunikacija sa ukućanima, razgovori sa bliskim osobama makar i preko telefona, razmena osećanja, brige, podrške, stavova, ideja umanjuju doživljaj izolacije. Tu su i društvene mreže koje pomažu da se osećate da pripadate nekoj široj zajednici, unutar koje ljudi dele zajednička iskustva, humorom se bore protiv negativnih osećanja, dele i citiraju poznate ličnosti kao korisne načine da sagledaju problem iz drugog ugla, “preokvire” situaciju. Ipak, preterana upotreba društvenih mreža može da preraste takođe u specifičnu frustraciju, kada vam stalno stižu poruke na fejsbuku, tviteru, vajberu, mejlu. Jedna od stvari koju treba imati na umu je da je ova situacija privremena i da će proći.

(Samo)izolacija koliko god bila neprijatna, ako to radimo zbog sebe i dobrobiti drugih, ako se opaža kao nešto svrsishodno, se lakše podnosi. Takođe, važno je da normalizujemo i prihvatimo sopstvena različita negativna osećanja kroz koja prolazimo, bez samoprekorevanja što nismo uvek puni snage i optimizma. Kod osoba koje su sklone depresiji socijalno distanciranje može da produbi osećanje usamljenosti, a kad nema ljudi oko vas, možete se lako prepustiti pesimističkim razmišljanjima i krug se lako zatvara - izolacija kod usamljenih ljudi vodi u depresiju, a depresija u izolaciju. Osim potrebe za socijalnim kontaktima, posebno sa bliskim osobama, potreba za kontrolom je takođe jedna od osnovnih ljudskih potreba, da kontrolišemo i usmeravamo sopstveno ponašanje i tako utičemo na događaje oko nas. Ako se događaji otrgnu kontroli ili kada sve što pokušavamo da uradimo nema nikakav efekat, onda se javlja doživljaj bespomoćnosti koji vodi u depresiju.

Strepnja ima korisnu funkciju da pokreće na ponašanje samozaštite. Ali prekomerni strah vodi ka iracionalnom ponašanju koje je kontraproduktivno. Zato je u kriznim situacijama važno da raspolažemo tačnim informacijama i dobijamo adekvatna uputstva za ponašanje. Ako nemamo poverenja u informacije i preporučene mere, onda se ponašamo stihijski i dovodimo sebe u situaciju povećanog rizika ili gomilanja zaliha I tako sami doprinosimo stvaranju nestašica.

Neophodno je da država na početku obezbedi dodatno snabdevanje i ograniči kupovinu deficitarne robe kako bi se sprečile nestašice hrane, lekova, zaštitnih i higijenskih sredstava, koje onda doživljavamo kao dodatno ugrožavajuće. Prekomerne, neopravdane zabrane izazivaju otpor i kod onih koji bi inače odgovorno sledili razumna ograničenja. Uz sve preduzete mere predostrožnosti, šetnja po svežem vazduhu može da koristi i za sam imunitet. Fizičko kretanje je važno, i za telesno i za mentalno zdravlje, a naročito za sugrađane starije od 65 godina koji nisu ni nesposobni, ni neodgovorni. Ako im se neopravdano nameće takav doživljaj, stvara se uslov za razvijanje depresije ili osećanja besa suočavanjem sa vlastitom slikom “nametnute” starosti. U svakom slučaju, ove negativne emocije mogu da doprinesu narušavanju zdravstvenog stanja.

Samoizolacija sama po sebi ne mora da ostavi trajnije posledice po većinu ljudi. To su privremene mere koje imaju svoju svrhu. Mada nije lako i jednostavno, to može da se podnese ograničeno vreme. Posledice mogu imati inače vulnerabilne, emocionalno nestabilne osobe, sklone brigama i strahovima, zatim stare i usamljene osobe. Posledice se mogu javiti i kod onih koji žive zajedno, ali u disfunkcionalnim porodicama, kod kojih se sada, kada su zatvoreni u ograničenom prostoru pojačava netrpeljivost, napetost, konflikti, pa i nasilje. Međutim, posledice mogu biti vezane za ono što nas čeka posle. Prognoze po ekonomiju i stabilnost društva na globalnom nivou, nisu ohrabrujuće. To ozbiljno može mnoge ljude egzistencijalno ugroziti, počevši od gubitka posla pa nadalje. Ugrožavanje osnovnih potreba kao posledice privrednog kolapsa i nezaposlenosti, mogu da proizvedu znatno teže i trajnije posledice po pojedince i čitave porodice. Zbog toga je važno da država obezbeđuje tačne, pouzdane informacije, čak i kada nisu ohrabrujuće. Lažne vesti ili prikrivene informacije koje se probiju do javnosti, samo dodatno izazivaju nepoverenje i strah. Takođe, pružanje korisnih saveta i razumnih ograničenja, bez zastrašivanja, na ozbiljan i odgovoran način, bez protivurečnosti i nepotrebnih emocionalnih izliva, uliva poverenje i umanjuje konfuziju i strepnju. Ako se nekome obraćate kao neodgovornom detetu, poričete njegovu kompetentnost da razume situaciju i ponaša se svrsishodno, to izaziva otpor, pa čak i neposlušnost na sopstvenu štetu. Ako apelujete na ljude kao na razumna, odgovorna bića i sami se tako ponašate, sa uvažavanjem i poštovanjem, za uzvrat i dobijate takvu reakciju. Onda ono što se mora nije toliko teško i lakše se podnosi ako znate da je zaista svrsishodno i važno. Takođe, korisno je da se organizuje besplatna psihološka pomoć dostupna preko različitih telefonskih linija. Mnogi su se sada samoorganizovali, tako da Savez Psihoterapeuta Srbije već pruža volonterski podršku pojedincima koji im se obraćaju, a psiholozi i psihološkinje koji rade na fakultetima uključili su se u organizovanje psihološke podrške i pomoći studentima. Konačno, i sami pojedinci mogu da pomognu svojim odgovornim ponašanjem sebi i drugima kojima je teže. Altruizam i solidarnost koji se spontano javljaju u kriznim situacijama, osim što pomažu drugima, povratno pomažu i onima koji pružaju takvu podršku da se bolje i korisnije osećaju.

U svakom zlu ima nečeg dobrog, tako da je sada važno da iz ove situacije izvučemo najbolje što možemo, svoje najbolje potencijale, kao i da naučimo neke lekcije. To se odnosi i na čovečanstvo u celini, vezano za odgovorno ponašanje prema prirodi i zajednici, kao i promovisanje važnih, a zapostavljenih životnih vrednosti koje svakako nisu svodive na produktivnost i akumulaciju materijalnih dobara. Za pojedince je ovo izazov da zastanu, da se u samoizolaciji susretnemo sami sa sobom, da naučimo da budemo i sami sebi dobro društvo, da preispitamo svoj život kada nismo zatrpani obavezama i dužnostima, da preispitamo šta nam je zaista važno, šta i ko nam nedostaje u životu, da naučimo nove stvari i radimo ono što volimo, a obično odlažemo. Kriza zaista može biti i šansa za novi početak, podsticaj za rast i razvoj.