Emocionalno i mentalno zdravlje bismo najšire mogli da shvatimo kao sposobnost osobe da voli, radi i da se povezuje sa drugim ljudima. Emocionalno zdravlje možemo razumeti i kao postizanje stadijuma emocionalne zrelosti u kojem koristimo svoje kapacitete za razumevanje sebe i drugih, uspostavljamo ravnotežu između unutrašnjeg života i spoljašnje realnosti, sposobni smo da rešavamo probleme i konflikte, imamo doživljaj unutrašnje celovitosti i uvid u vlastite psihološke procese.

Značajan aspekt emocionalnog zdravlja je i sposobnost funkcionalnog prilagođavanja osobe određenim socijalnim i širim društvenim i kulturnim kontekstima. Moderna psihologija, mentalno zdravlje i koncept normalnosti odnosno psiholoških problema i bolesti definiše putem koncepta mentalne funkcionalnosti i disfunkcionalnosti, definiše ih u kontekstu vremena odnosno faze života u kojoj se problem javlja, kao i istorijskog, društvenog, socijalnog konteksta.

Za emocionalno zdravlje se vezuje i sposobnost tolerisanja frustracije i razvoj efikasnih mehanizama prilagođavanja, emocionalno zdrava ličnost je osoba koja ima stabilno izgrađeno samopoštovanje, izraženo samoprihvatanje ( uključujući i prihvatanje svojih ograničenja i nemogućnosti), zainteresovana je za unutrašnji svet sebe i drugih ljudi, ima razvijen kapacitet za empatiju i ima potrebu za samoaktualizacijom odnosno realizacijom potencijala koje u sebi nosi.

Važno je napomenuti da emocionalno zdravlje nije trajno dostignuta pozicija, već mi zapravo osciliramo na osovini stabilnosti –nestabilnosti. Određene životne i društvene krize mogu uticati i na emocionalno veoma stabilne ljude, mogu da ih uvedu u stanje disbalansa, ali je kod njih „oporavak“ i povratak na funkcionalne obrasce ponašanja brži , oni imaju više uvida i razumevanja svojih unutrašnjih reakcija i u većoj meri koriste različite sisteme podrške.

Neka od čestih pitanja odnose se na to kako da upravljamo stresom, negativnim osećanjima, svojim emocijama odnosno kako da jačamo otpornost i ostanemo pozitivni, kako da izbegnemo narušavanje emotivnog zdravlja i da li možemo da unapređujemo odnosno vežbamo pozitivne životne stavove.

Stres je sastavni deo života, ne možemo ga izbeći, takođe i pozitivni životni događaji mogu izazvati stres, ali je veoma važno da usvojimo neke konstruktivne strategije i mehanizme prevladavanja stresa koje koristimo kada se suočimo sa spoljašnjim i unutrašnjim iskustvima koja opažemo kao stresna. Još je Džerald Kaplan u svojoj teoriji, životne krize definisao kao rizik da skliznemo na regresivne obrasce ponašanja, ali i kao veliku razvojnu šansu. U doživljaju krize i stepenu reakcije veliku ulogu ima percepcija pretnje; ukoliko se kriza opaža kao visoko neizvesna, preteća i ugrožavajuća, često kao reakciju imamo doživljaj nemoći i gubitka kontrole. Najveći stres i negativne reakcije izaziva pretnja gubitkom.

Međutim, odgovori na krizu i stres mogu biti različiti kod različitih ljudi. Taj odgovor dosta zavisi od stepena rezilijentnosti ( psihološke žilavosti i otpornosti osobe) odnosno vulnerabilnosti ( ranjivosti, osetljivosti). Istraživanja takođe pokazuju da je socijalna podrška jedan od najvažnijih faktora uspešnog prevladavanja krize.

Jedan od najvažnijih kapaciteta za upravljanje stresom je naša sposobnost da prepoznamo izvore stresa, kao i da osvestimo svoju reakciju na taj stresor. Ljudi ponekad vrlo dugo „tolerišu“ stres, dok ne osveste njegove negativne posledice i svoje trpljenje. Sledeća važna stvar je da realno sagledamo količinu emocionalnog angažovanja, odnosno našeg odgovora na krizu ili stresor i da pokušamo da ukoliko je moguće smanjimo katastorofiziranje i negativno evaluiranje posledica . Naravno, veoma je važno i da ne izgradimo „ ideal“ emocionalne stabilnosti kao potpuno odsustvo neprijatnih i bolnih osećanja , jer su ona takođe deo našeg normalnog funkcionisanja.

To što smo ponekad tužni, uplašeni ili neraspoloženi, ne čini nas mentalno bolesnim ili emocionalno nestabilnim osobama. Imamo pravo na svoje negativne emocije, ali je vrlo važno da pokušamo da ih razumemo i izdržimo. Naravno ukoliko stanje tuge, neraspoloženja ili anksioznosti dugo traje, to je neka vrsta alarma da je možda potrebno potražiti najpre socijalnu podršku i podeliti ta stanja sa bliskim ljudima, a ukoliko i to ne dovede do boljitka, potražiti i stručnu pomoć. Kada shvatimo da imamo problem koji ne možemo rešiti sami ili uz pomoć bliskih ljudi, veoma je važno da to najpre prihvatimo, da se ne ljutimo na sebe i da ne obevređujemo sebe/okruženje, da razumemo da veliki broj ljudi u nekoj fazi života prolazi kroz slična iskustva, i što je najvažnije, da postoji način da nam bude bolje. Ponekad kratke psihološke savetodavne intervencije mogu pomoći da se kriza prevaziđe, a nekada je potrebno da se malo više posvetimo sebi u rešavanju određenih problema i započnemo proces psihoterapije. Nekada ćemo taj proces započeti individualno, ali u nekim situacijama je važno da partner ili čak i cela porodica učestvuju u psihoterapiji, kako bi se kriza prevazišla.

Ljubav prema sebi znači da bezuslovno prihvatamo sebe i sva svoja stanja i osećanja, da možemo da razumemo sebe kada nešto ne možemo, da razvijemo empatičan odnos prema onim delovima sopstvenog iskustva odnosno unutrašnjeg sveta koje iz nekog razloga ne možemo mnogo da promenimo ili „ korigujemo“. Mi se često ljutimo na sebe, zameramo sebi, postavljamo suviše visoke zahteve oko kojih se mučimo da ih realizujemo ili zameramo sebi ako smo od njih odustali. Često mnogo više razumevanja, tolerancije i saosećajnosti imamo prema drugim ljudima i njihovim potrebama , nego prema sebi.

Po mom mišljenju, biti nežan prema sebi znači ublažiti i umanjiti unutrašnji pritisak, prihvatati ponekad stanje nemoći bez kritike i samoobezvređivanja, omekšati taj „pogled iznutra“ koji je vrlo često naš najstoži sudija i procenitelj. Zatim oslušnuti svoje unutrašnje potrebe, izaći im u susret, negovati ono što istinski želimo i u čemu uživamo.

Ljubav prema sebi znači i negovanje svog kako fizičkog tako i mentalnog zdravlja i vrlo često je obraćanje za pomoć i započinjanje psihoterapijskog procesa, manifestacija takvog odnosa prema sebi i poverenja da nam može biti bolje, ma koliko da se osoba u tom trenutku oseća neadekvatno, nemoćno i slabo.