Poremećen ritam spavanja i problemi sa koncentracijom prvi su, skoro sigurni, znaci depresije koju neizostavno prate gubitak samopoštovanja i usamljenost, socijalna izolacija. Važno je znati da depresija često počinje bez očiglednog povoda i najave. Pomoć postoji i dostupna je većini, ali je najvažnije da promene, kada ih prepoznamo u sebi ili bližnjima, ne ignorišemo i da ih se ne stidimo.

Postoje dva sigurna pokazatelja da se nešto loše dešava s mentalnim zdravljem. Prvi je poremećen uobičajeni ritam spavanja: ne možeš da zaspiš, budiš se svaki čas, teško se budiš, san ne okrepljuje, ne sanjaš ili noćne more ne prestaju… Sve ovo organizam koristi da bi nam ukazao na to da se priprema neki unutrašnji zemljotres.

Drugi znak su problemi s koncentracijom, kapacitetom koji prvi strada i poslednji se oporavlja: ne možeš da učiš, stalno misliš samo na jednu temu, gledaš u istu stranicu po pola sata… Kad se um uzburkava, znači da je problem ozbiljniji i gotovo je izvesno da nešto treba preduzeti što pre.

Ako se razvije depresija, bilo koje „dubine” i „intenziteta”, prati je nekoliko ključnih doživljaja.

Prvi je potpuni gubitak samopoštovanja, vere u sopstvene sposobnosti, osećanja manje lične vrednosti, nemogućnosti da se pruži doprinos porodici ili društvu, gubitak nade da je bilo kome stalo do njega („ako nekome jeste, taj je slep kod očiju”) ili da će ikada biti.

Osobi koja se oseća bezvredno, nemoguće je, naravno, da u bilo čemu uživa ili da za bilo šta nađe motivaciju, pa lako može prestati da brine o sebi i tako pojačati svoje probleme.

Drugi za depresiju ključni doživljaj jeste usamljenost, često i socijalna izolacija: zajednica me odbacuje zbog straha da će se i oni osećati kao i ja, bližnji me ne razumeju, misle da preterujem ili mi čak ne veruju da uistinu patim, a ni sam ne mogu da kontrolišem svoj um i zaustavim prejaka osećanja.

Treće je ono što često izjednačavamo sa depresijom – tuga, pesimizam, plač, osećanje beznađa, gubitak mogućnosti da se u bilo čemu uživa, da se oseti bilo kakvo zadovoljstvo. U najtežim oblicima patnje, moguće je čak i samopovređivanje ili pokušaj samoubistva.

Depresija, to je važno imati u vidu, nije obavezno reakcija na određeni događaj, tragediju ili lični gubitak, već može početi bez očiglednog povoda.

Prirodno je, i očekivano, da smrt voljene osobe boli, ali o depresiji govorimo tek kad preokupiranost osobom koje više nema i nemogućnost da se u bilo čemu uživa ne jenjavaju barem godinu dana.

Najvažnije je da ne ignorišemo depresiju i da se ne stidimo svoje slabosti

Ako depresija počne, i u sebi ili bližnjima prepoznamo ove promene, najvažnije je da ih ne krijemo i da ih se ne stidimo. Pomoć postoji i dostupna je većini ljudi.

Mnogo toga možemo da uradimo sami za sebe. Izuzetno je važno da svako ko primeti ovakva osećanja u sebi čuva plamičak motivacije kako zna i ume: da ne prestane da se, makar i na silu, svakodnevno kreće, odlazi u prirodu, bavi sportom, zdravo hrani i izbegava cigarete, alkohol i droge – da očuva vitalnost organizma. Takođe, da izabere aktivnosti koje mu donose zadovoljstvo – pomaganje drugima, negovanje kućnih ljubimaca, posvećenost veri, umetnosti, hobijima, kuvanju, biljkama...

Jednako su važni izvori socijalne podrške. Možda su najdragocenija prijateljstva, posebno s ljudima koji su imali slično iskustvo, sa kojima možemo otvoreno da govorimo o svom unutrašnjem životu, da slušamo drugog, pomažemo i prihvatamo pomoć. Zato ne smemo sebe dovesti u poziciju da u trenutku krize otkrijemo da nemamo nijednog pravog prijatelja ili da se ustručavamo da nešto zatražimo pošto sami nismo nudili pomoć drugima.

Ogroman značaj imaju, naravno, i stabilna podržavajuća porodica ili supružnik, ljubav, seksualnost, kao i uključenost u veće grupe – grupe samopomoći, pevanje u horu, timski sportovi, humanitarni rad…

Kada treba potražiti pomoć stručnjaka

Može se desiti da sve gore navedeno nije dovoljno i da moramo da potražimo stručnu pomoć. Ovde je važno tako nešto priznati sebi što pre, uprkos mogućoj osudi i žigosanju okoline, ili čak stidu pred samim sobom.

Oklevanje i odugovlačenje traće dragoceno vreme, a problem se još nije razbuktao i moguće ga je rešiti. Ponekad su lekovi, antidepresivi, od velike i brze pomoći, ponekad spasu život.

Mozak je, međutim, veličanstvena misterija i mi o njemu trenutno znamo premalo da bi lekovi bili dovoljni ili uvek delotvorni. Zato mogu biti potrebni razgovori s psihoterapeutom.

Ponekad osoba koja može da zamisli vaš očaj, da ga „iznutra vidi”, pomaže da premostite usamljenost i neshvaćenost, da naučite kako da se dublje i podsticajnije povežete s drugima, čime je dobar deo problema rešen. Ne treba, naravno, idealizovati ni ovaj metod, pa je kombinacija lekova, psihoterapije, sporta, druženja, hobija (itd., itd.), najbolji stručni pristup depresiji.

Onima koji su zatražili i našli stručnu pomoć, svejedno ostaje osnovni zadatak koji se lako da sažeti: razgovarajte, razgovarajte, razgovarajte! Pokušajte da ne gledate televiziju i da ograničite upotrebu telefona i društvenih mreža, kako biste mogli iskreno da istražujete svoj um uz pomoć prijatelja.

I, ako hoćete nešto važno da učinite za budućnost, učite decu veštini opisivanja osećanja i pokažite im svojim primerom koliko je vredno otvoreno priznati bol.