Jedna od najneobičnijih stvari u vezi s ljudskim rodom jeste to što svi znamo da su gubici neminovni, ali se gotovo niko na njih ne priprema. Da li je, uopšte moguće pripremiti se za gubitak voljene osobe? I kako se ljubavlju boriti protiv beznađa?

Ako izuzmemo religije, te velike sisteme za pružanje opšte utehe i manipulaciju našim osećanjima strepnje, nade i bola, mi ne raspolažemo tehnikama za suočavanje sa gubitkom koje učimo, prenosimo, usavršavamo… Štaviše, često se razgovori o tome prekidaju, „da ne slute na zlo”, a lako se može pretpostaviti da niko nije ni pomislio da na fakultete ili u škole uvede časove o ovoj temi. A i kako je uopšte moguće pripremati se za gubitak?

Stalna strepnja i razmišljanje o tome da bismo mogli biti izloženi gubitku može voditi samo pesimizmu, turobnosti i osećaju besmisla. I, što je važnije, to zapravo uopšte ne bi pomoglo, pošto je bol zbog gubitka neizbežan, a pri iznenadnim gubicima vrlo intenzivan i dugotrajan. Šta, onda, da se radi?

Tamna strana ljubavi

Počnimo od toga da bol usled gubitka ima svoj smisao. On je evolucioni pratilac procesa vezivanja i, zapravo, predstavlja tamnu stranu ljubavi. Zato što je tokom praistorije roditeljstvo bilo tako teško, a odbacivanje uplakane, bespomoćne dece veliko iskušenje, mi smo potomci onih predaka koji su svoju decu voleli, patili kad bi neko umrlo i buduću negovali što su bolje mogli kako bi izbegli ponovni bol.

Potpuno je, dakle, prirodno da gubitak boli. Osećanja preplavljujuće tuge, šoka i beznađa, ili, nasuprot tome potpuni nestanak emocija, prate svaki veliki gubitak neko vreme. Sve je još intenzivnije ako izgubimo izrazito blisku osobu, ako je gubitak neočekivan ili svedočimo masovnoj tragediji. Tada su ova osećanja višestruko snažnija.

Rezervoar tuge nije nepresušan

Proces tugovanja, međutim, traje izvrsno vreme, uključuje burne psihološke procese, a onda počne da jenjava. Život je, u najvećem broju slučajeva, jači, a rezervoari tuge nisu nepresušni, pa, ponekad sa osećanjem krivice, ipak počnemo da otkrivamo da je u životu ponovo moguće uživati.

Odlučujuću ulogu u ovom procesu imaju dva osećanja: mogućnost da (ponovo) volimo sebe i mogućnost da (ponovo) volimo druge.

Ako sebe i svoju vrednost definišem isključivo kroz osobu koja me je napustila ili sebe ubedimo da niko drugi na svetu ne vredi ni približno koliko onaj ko je otišao, gubitak će voditi očaju i depresiji.

Međutim, ako ne zanemarimo bogat socijalni život, ako zadržimo i izgradimo odnose s mnogo ljudi kojima možemo da pružimo ljubav i da je od njih primimo, beznađe ne mora ni da nastupi. U takvoj situaciji je, takođe, jedino i moguće očuvati odnose s izgubljenom osobom i ne zaboraviti ko je ona stvarno bila pored onoga što mi od nje u svom umu pravimo.

Stvaralaštvo, aktivizam, ljubav štite od beznađa

I u najmračnijim trenucima moguće je podsetiti se da i bol gubitka ima svoju svetlu stranu – ljubav. Važnije od toga što boli je jasna spoznaja da smo sposobni za ljubav. I mada bol možda nikad neće potpuno uminuti, uvek možemo da damo svoj doprinos svetu kroz stvaralaštvo, aktivizam, nove ljubavi i optimizam.