Kada posmatramo svet oko sebe, imamo instinktivnu potrebu da delove tog sveta kategorišemo. Naš um kao da spontano pakuje sve oko sebe u fioke, pa će tako ljubičice staviti u odeljak „cveće” ili „biljke”, a gitaru u odeljak „muzički instrumenti”. Ova naša tendencija ka kategorizaciji svega sa čime se susretnemo pojednostavljuje svet oko nas, uvodi red u njega i u velikoj meri olakšava da se u tom svetu snađemo. Ali, kako kategorišemo ljude? Koliko u tome grešimo? I kakve uopšte posledice takva kategorizacija može imati po nas i po druge?

Sigurno ste mnogo puta pomislili kako su Afroamerikanci vrsni atletičari, kako su Romi muzikalni, a Nemci marljivi, Srbi su dobri domaćini toplih duša, žene imaju osećaj za lepo, a muškarci za majstorisanje. Nema problema u ovome, pomislićete. Međutim, na isti način ćemo sa nevericom pogledati ženu koja tvrdi da dobro vozi ili se zapitati šta nije u redu sa našim prijateljem koji ponekad pusti suzu kada gleda film. Savetovaćemo sestričini da elektrotehnika nije za nju, a romskom dečaku iz komšiluka da je možda bolje da upiše zanatsku školu nego gimnaziju. Nažalost, skloniji smo ovakvim, negativnim etiketama, nego onim pozitivnim.

Psiholozi su odavno uočili ovu spontanu potrebu da ljude „etiketiramo” i da o njima sudimo baš na osnovu toga. Ovakve etikete zovu se stereotipi i definišu se kao neosnovane generalizacije osobina i kvaliteta na čitavu grupu ljudi. Iako su posledica toga što naš um operiše kategorijama, stereotipi su često netačni i mogu imati ozbiljne posledice po nas i po ljude oko nas. Na primer, duboko su ukorenjena uverenja o tome kako bi tipičan muškarac i tipična žena trebalo da se ponašaju. Ta stereotipna uverenja ne samo što utiču na naše suđenje o drugim ljudima, već i na to šta očekujemo od sebe. U strahu od kršenja patrijarhalne norme da žena mora da bude dobra domaćica, mnoge žene provode sate kuvajući, perući i peglajući dok njihovi partneri usta punih kokica navijaju za omiljeni fudbalski klub. Po istom principu, mladi momci će izbegavati da pokažu svoje emocije jer su ih učili da – pravi muškarci ne plaču. Ovakva očekivanja od sebe psiholozi zovu internalizovanim stereotipima i ona mogu imati ozbiljne posledice po kvalitet života pa i po naše mentalno zdravlje, pre svega zato što nas često čine nezadovoljnim sopstvenim životima.

Sa druge strane, stereotipna uverenja oblikuju naše suđenje o drugim ljudima i očekivanja koja imamo od njih. Žena ne može biti dobra direktorka – reći će mnogi, a ako ih pitate zašto, navešće čitav niz stereotipno ženskih osobina koje je diskvalifikuju kao dobru kandidatkinju za direktorsku poziciju. Međutim, istina je da niko od nas nije skup stereotipnih osobina grupe kojoj pripada. Naprotiv, često su nam sličniji ljudi koji pripadaju potpuno drugačijim grupama, nego mnogi pripadnici naše grupe. Drugim rečima, suđenje na osnovu stereotipa najčešće je pogrešno i potencijalno ugrožavajuće za onoga o kome donosimo sud.

Rame uz rame sa stereotipima stoje predrasude – neosnovano negativni stavovi o drugim grupama koji, pored stereotipnih uverenja, sa sobom nose i negativne emocije. Kao i stereotipi, predrasude iskrivljuju našu sliku sveta i otežavaju nam da ljude posmatramo kao pojedince umesto kao pripadnike grupa. Pored toga, predrasude uključuju i negativne emocije, koje mogu varirati od blage neprijatnosti do mržnje prema drugim grupama. Kada se u jednačinu iskrivljene slike sveta koju nam stereotipi nude uključe emocije kao glavni pokretači ponašanja, dolazi do diskriminacije – odbacivanja, neprijateljstva, čak i fizičkog obračuna samo zbog nečije grupne pripadnosti. U svom najgorem obliku, diskriminacija znači oduzimanje ljudskih prava određenoj grupi samo zato što je po nečemu drugačija od većine. No, iako smo se kao civilizacija u određenoj meri (mada nikako ne u potpunosti) odrekli ovakve otvorene diskriminacije, predrasude i dalje oblikuju naša diskriminatorna ponašanja, doduše u nešto suptilnijem obliku. Diskriminacija je i ono kada koleginici ne damo izazovan zadatak, nego ga prepustimo kolegi; ili kada se zapitamo čemu borba za istopolne brakove; ili kada se nasumičnom prolazniku ne odazovemo u pomoć jer ima drugačiju boju kože.

Ima li leka? Naravno, ali je put ka otvorenijem i pravednijem društvu dugačak i pun prepreka. Mi kao pojedinci pak možemo učiniti svoj mikrosvet malo boljim mestom tako što ćemo iznova i iznova preispitivati svoja ponašanja prema drugima i drugačijima. Dobra vest je da stereotipi i predrasude nisu nešto urođeno i da, ako već ne možemo da ih se potpuno rešimo, makar možemo da korigujemo svoje ponašanje. Prvi korak je da osvestimo činjenicu da svi imamo neka stereotipna uverenja, da svi u nekoj meri imamo predrasude i da ponekad delamo u skladu sa njima. Ne možemo reprogramirati svoj um tako da prestane da razmišlja u kategorijama, ali možemo vežbati da ljudima ne pripisujemo stereotipne osobine: svi pripadamo velikom broju grupa, pa ćemo, ako malo razmislimo, lako zaključiti da neko ko je po jednom kriterijumu drugačiji od nas, po nekim drugim kriterijumima može biti sasvim nalik nama. Otvaranjem prema novom i nepoznatom, gotovo sigurno ćemo razbiti makar deo stereotipnih uverenja i osloboditi se negativnih emocija koje ih prate. Ovaj put nije lak, ali kada priznamo sebi da žene mogu dobro da voze i da nema ničega lošeg u tome da muškarci puste koju suzu, počećemo da se oslobađamo ne samo predrasuda prema drugim grupama, već i internalizovanih stereotipa koji nas često sprečavaju da budemo ono što želimo na način na koji to želimo.