Nenad vozi, dok ja gledam kroz prozor desno. Ćutimo... U nekom trenutku zaobilazimo kamion. Odjednom shvatam da nešto nije u redu. Auto previše rano kreće ka desnoj traci. Kroz glavu mi prolazi misao da ćemo se možda podvući pod kamion. Još smo bliže.... još bliže. Sada mi srce već jako lupa. Nešto ozbiljno nije u redu! Udarićemo! Okrećem se ka Nenadu i uspevam da viknem njegovo ime. On se budi i počinje panično da mota volan ulevo. Udaramo u prednji točak kamiona... ali samo to. Ostajemo živi..

U ovakvim i sličnim situacijama, kada smo u neposednoj opasnosti da budemo ozbiljno povređeni ili da poginemo, naša najverovatnija reakcija je strah ili panika, praćena jakom fiziološkom mobilizacijom organizma. Međutim, u nekim drugim situacijama koje su potencijalno opasne, stvari su malo drugačije.

Dok mi srce probija kroz grudni koš spremam se da prvi put skočim padobranom. Marko je skočio pre mene bez razmišljanja, derući se: "Pobedaaaa!!!!". To me stvarno nervira, jer se sada osećam kao kukavica, dok se premišljam da odustanem. Kroz glavu mi prolazi svašta. Ko zna šta sve može da pođe naopako. Onda počinjem da se smejem. Mislim ko još viče "Pobeda!" pre skoka... Znam da mogu da skočim. Prošao sam obuku i znam sve šta treba da znam. Skočiću... udišem duboko i odbacujem se. Sve će biti ok... Puls mi je 200 ili 2000, ne znam, ali je super...

Strah je uvek rezultat procene da se nalazimo u situaciji za koju nismo dovoljno pripremljeni. Kao takav, on je vid brige za sebe i volje za životom. On je naš čuvar i prijatelj. Kada je opasnost realna, strah priprema naše telo da se bori, beži ili "se smrzne". Kroz hiljade godina evolucije te reakcije su obezbeđivale preživljavanje i sve je to bilo vrlo korisno... dok smo živeli u pećini i dok smo svakog dana sretali medvede. Sada su stvari dosta drugačije... Život nam je, realno, retko ugrožen, ali naš sistem za preživljavanje i dalje radi savršeno.

Strahovi koji danas dominiraju su: strah od neuspeha, uspeha, postiđivanja, napuštanja, usamljenosti, strah od letenja avionom, vožnje brodom, ptica, miševa, mačaka, klovnova i sl. Naravno, svi ovi strahovi nam često predstavljaju problem kojeg želimo da se rešimo.

Postoji još jedan fenomen, vrlo blizak strahu, koji ovde moramo pomenuti. To je anksioznost. Za razliku od straha, anksioznost je potpuno drugačije iskustvo. Ona je sporija, difuznija, nejasna i stavlja nas u stanje produžene nelagode i isčekivanja da se desi nešto loše. Objekat straha ovde nije lako definisati, često nije jasno ni čega se plašimo, ili se plašimo gotovo svega.

Dakle, problem nastaje kada nam naš sistem za preživljavanje govori da postoji opasnost, a nje zapravo nema ili je verovatnoća opasnosti veoma mala.

Ostalo je samo 5 minuta do sastanka. Treba da kažem samo nekoliko rečenica o obavljenim poslovima tokom protekle nedelje, a osećam se kao da dajem izveštaj o misiji sletanja na Mars. Potpuno sam nesposoban. Osećam se bezvredno. Obrukaću se. Smrznuću se i neću moći ništa da kažem. Svi će misliti da sam glup i jadan. Već sam potpuno znojav. Srce mi lupa kao ludo. Usta su mi toliko suva da mi se čini da će se zalepiti i da neću moći da progovorim. Ide mi se u toalet. 3 minuta do sastanka... ovo je pakao.

Na kognitivnom planu, anksioznost i iracionalni strahovi su često praćeni katastrofizacijama tj. mislima da će se desiti nešto najgore što može da se desi. To izgleda kao Marfijev zakon na steroidima. Sve to je često praćeno i mislima da mi nećemo moći da se adekvatno snađemo u datoj situaciji. Na kraju, ono što je najgore je da se ceo taj misaoni tok ponavlja iznova i iznova u nedogled.

Svi smo doživeli da usled anksiozni ne možemo da uradimo ništa kako valja. Tada je gotovo nemoguće da se prikažemo u najboljem svetlu. Prema Barbari Fredrikson, negativne emocije, kao što su strah i anksioznost, sužavaju naš repertoar za mišljenje i delovanje. Zato blokiramo ili funkcionišemo katastrofalno. Naravno da je tako, pošto se naš organizam priprema za borbu sa medvedom, koga nema, umesto da nas spremi za javni nastup.

Dobra vest je da pozitivne emocije šire repertoar za mišljenje i delovanje i daju nam mogućnost da pokažemo ko smo zaista. To je naša šansa! Međutim, postoji još bolja vest. Verovatno znate da anksioznost nije sama po sebi loša. Određena količina anksioznosti nas pokreće i stavlja u stanje optimalnog funcionisanja. U tom smislu možemo govoriti o ometajućoj i podržavajućoj anksioznosti. U jednom istraživanju se pokazalo da to hoće li će nas anksioznost ometati ili podržavati tokom neke aktivnosti, zavisi od toga kako je interpretiramo. Ukoliko je interpretiramo kao podržavajuću, ona će i biti podržavajuća, i obrnuto. Dakle, nije jedino važno kako opažamo situaciju, već i to kako interpretiramo ono šta nam se događa u toj situaciji.

Na ovom mestu ću rizikovati da dam svoj odgovor na pitanje: "Da li je strah kočnica ili pokretač?". Ja bih rekao ni jedno, ni drugo, i oba. Mnogo toga od nas zavisi.