Pošto sam dete devedesetih, rat u Ukrajini neumitno mi je prizvao sećanja na krize, sukobe, bombardovanje, talase izbeglica i sveopšti osećaj nesigurnosti. Da li smo kao društvo koje je svašta preživelo pomalo i “oguglali” na nove traumatične događaje? Ili pak tome plaćamo neku cenu?

Danas, kada ljude pitate o događajima iz devedesetih, najradije bi da oni ostanu u prošlosti. Ali, zaboravljanje nije uvek najbolje, a ni moguće rešenje. Ako i verujemo da smo nešto uspešno zaboravili, a bez stvarnog suočavanja sa teškim ili nepovoljnim aspektima iskustva, možemo biti sigurni da održavanje tog „zaboravljanja“ ima svoju psihološku cenu. Prema teoriji upravljanja strahom, mnogi naši postupci i uverenja zapravo imaju defanzivnu ulogu, to jest, ulogu da nas štite od nekih neprijatnih saznanja i uvida u to da smo konačna bića. Ljudi su obično spremni da puno investiraju u održavanje svojih psiholoških odbrana, čak i kada to postaje loše za njih same. Stoga, psihologija zagovara značaj uvida – kada ne potskujemo teška iskustva, već se sa njima suočavamo, otvaramo sebi prostor da se konstruktivno odnosimo prema ovim iskustvima i povećavamo slobodu da redefinišemo svoje ponašanje.

Sve ovo postaje još kompilkovanije kada se radi o društvenim traumama. Društvene traume podrazumevaju i transformaciju samog društva, društvenih institucija i društvenih narativa. U doba trauma i konflikata, ova prilagođavanja omogućavaju društvu da na neki način opravda to što se dešava i da period traume preživi. Ali, to znači da je društvo koje preživi traumu nepovratno izmenjeno društvo. A izmenjeni smo i mi kao pojedinci, naši identiteti, uverenja i pogledi na svet.

Ono što se najčešće dešava je da se traumatizovana društva „zatvore“ i u ovome možemo prepoznati i mnoge odlike našeg regiona. Socijalni psiholog Daniel Bar-Tal skovao je termin etos konflikta da označi niz društvenih uverenja koja se razvijaju u situaciji konflikta i koja pomažu ljudima da konflikt prežive, a društvu da mobilizuje svoje resurse za borbu. Ipak, kada se sukobi okončaju, ponekad se i dalje održavaju uverenja karakteristična za konflikt, kao što su nekritički pozitivan odnos prema vlastitoj grupi, viktimizacija vlastite grupe, negativno viđenje drugih grupa i delegitimizacija ovih grupa, kao i poricanje njihovih žrtava.

Generacije koje odrastaju nakon konlfikata tako se uče pogledu na svet u kome konflikt i dalje traje, bar na nekom simboličkom nivou. Mladi usvajaju identitet koji je zatvoren, definisan prema linijama razgraničenja iz konflikta i vrlo često esencijalizovan, to jest doživljen kao nešto nepromenljivo i neizbežno. Najzad, dolazimo do situacije da se naprosto podrazumevaju neke društvene podele, čak i u odsustvu neke snažne lične netrpeljivosti. Lojalnost podelama i sukobima iz prošlosti bitno definiše i naše trenutne i buduće prioritete i ograničava naše mogućnost da se razvijamo kao društvo. Da navedem jedan konkretan primer, politički život je u zemljama regiona ustrojen prema tradicionalnim identitetitima, pre svega etničkim (možda najočiglednije je to slučaj u BiH). Ovaj princip onemogućava ili otežava da se uoče alternativne osnove političkog angažmana. Na primer, mladi se suočavaju sa sličnim problemima, iz koje god etničke grupe da potiču, ali im nedostaje deljeni politički identitet kako bi se zajednički angažovali u političkom životu.

Da zaključim, obično nemamo slobodu da biramo da li ćemo doživeti krize i traume, ali sigurno imamo mogućnost da izaberemo kako ćemo se prema njima odnositi. Kao što traumatični društveni događaji mogu voditi i razvoju “opsadnog mentaliteta” i konzervativizaciji društva, oni mogu da pospeše osećaj solidarnosti i međusobne empatije. Ne mislim da je naše društvo ”oguglalo” na traume, već da je proces adaptacije na raznovrsne traume iz prošlosti imao svoje jasne cene, društvene i individualne, koje sada nastavljaju da plaćaju i mlade generacije. Da li je moguć drugačiji put i šta bi on podrazumevao? Odnos prema prošlosti i traumatičnim događajima ključni su za uspostavljanje konstruktivne društvene klime. Kao i pojedinici koji treba da na neki način integrišu svoje traumatično iskustvo u autobiografsko pamćenje, tako i društva imaju priliku da pritom redefinišu svoje vrednosti, ciljeve i identitete. Evo i jednostavnog početnog koraka: popričajte sa svojim prijateljima, roditeljima, bakama i dekama, o tome šta se sve kod nas dešavalo od devedesetih. A popričajte i sa ljudima ”sa druge strane” granice – verujem da svi možemo iz toga puno da naučimo.