Stoni fudbal sam igrao još u gimnazijskim danima. Devedesetih je svaki kafić koji je držao do svoje reputacije imao sto, po pravilu italijanski Fabi sa plavim i crvenim igračima, neretko obezglavljenim. Bilo je bitno da su ručke podmazane. Sviđala mi se dinamičnost igre, zvuk lima koji trijumfalno objavljuje postizanje gola, nadmudrivanje sa protivnikom, a sklonost je pojačavala činjenica da sam bio očajan u bilijaru, koji je obično delio prostor sa stonim fudbalom.

Posle nešto više od 20 godina pauze, pošto su kolena otkazala poslušnost i okončala ne tako uspešnu fudbalsku karijeru, našao sam se u potrazi za novim hobijem. Stoni tenis je brzo otpao iz istog razloga kao i fudbal, a društvene igre su donosile samo delimičnu draž. Sony playstation i slične igre ’’na dugmiće’’ nisu mogle biti izbor za nekog ko je odrastao u Jugoslaviji. Dok jednog dana gospođa Dakić nije u prolazu pomenula da je u lokalnom moto klubu dobra muzika i ekipa, a imaju i stoni fudbal. Otišao sam sledećeg petka, pogled se zalepio za stari, dobri Fabi. Rekoh gazdi da ne znam da vozim motor, ne pijem pivo, ali da bih rado zavrteo ručke. Narednih par sati je negde nestalo, vreme se merilo žetonima. Po dolasku kući, odao sam ženi priznanje na otkrivanju ovog mesta, muzika je bila stvarno dobra, ali to nije bio razlog zašto sam otišao i sutra. I prekosutra. Bilo je jasno – bio sam omađijan. Ubrzo sam uvukao i kuma, postali smo redovni gosti, a u tom je osvojen i prvi klupski turnir.

Nešto kasnije sam prešao u drugi kafić sa ne tako dobrom muzikom, ali je igra bila znatno kvalitetnija. Ovde je stoni bio više od zabave, pristupalo mu se ozbiljno, a od nove ekipe sam slušao o turnirima koji se organizuju širom Srbije, najboljim igračima u zemlji među kojima je bilo i Vrščana, kako i koliko se trenira… Ok, prešli smo na novi nivo, pa je uskoro dnevnu sobu, na zgražavanje gospođe Dakić, ’’ukrasio’’ nov sto upravo uvezen iz Italije.

Krenuo sam i na turnire po Srbiji igrajući i dalje na Fabi stolovima, koji su, slično stripu Alan Ford, bili veoma popularni u Italiji i na prostorima nekadašnjih SFRJ republika, ali nisu priznati od strane Svetske federacije stonog fudbala (ITSF), te su od strane jednog dela igrača pežorativno nazivani ’’vašarskim’’. Naravno, znao sam za profesionalne stolove, gledao masu klipova najboljih svetskih igrača, no tek kada sam stao za jedan od njih i uhvatio ručke, shvatio sam kolika je promena. Sve je bilo drugačije – dimenzije stola, veličina gola, loptica, podloga, stope igrača, tehnika izvođenja šuteva, dodavanja… Pretpostavljam da se tako osećaju teniseri kad promene podlogu, s tim što bi ovde promena uključivala reket, lopticu i još ponešto. Bilo je jasno da se sve više prelazi na profi stolove, što je i razumljivo imajući u vidu da se međunarodni turniri i prvenstva igraju isključivo na ovim stolovima, a to je praktično značilo da je do sada stečeno znanje prilično beskorisno. Odlučio sam da probam. Došlo je vreme da se oprostim od Fabi stola i kupim profi sto. Ubrzo je stigao zeleno-crni sto nemačkog proizvođača Leonhart, ovaj put smešten u moju radnu sobu kako bi drugi članovi porodice Dakić koliko-toliko predahnuli od meni dragog zvuka. Tu je negde došla i korona, a karantinski dani su izgledali manje sumorno uz novu igračku.

Po relaksiranju mera usledili su turniri u Beogradu, Somboru, Bečeju, Prigrevici…, naravno i u Vršcu. Od prošle godine sam krenuo i na međunarodne turnire na kojima igraju desetine i stotine igrača iz celog sveta, uključujući i one najbolje. Uz igru sam upoznao i mnogo dobrih ljudi, koji su deo istog mikrokosmosa i od kojih su neki postali moji bliski prijatelji.

Stoni fudbal je u većini zemalja priznat kao sport. U Srbiji nije, iako postoji Federacija stonog fudbala Srbije i više klubova, doduše za sada mahom neformalnih. Stvari polako idu napred, u saradnji sa našim ljudima koji žive u inostranstvu stoni se sve više popularizuje, organizuju se turniri, a naši igrači beleže sve bolje rezultate na međunarodnim takmičenjima. Ipak, u stonom fudbalu nema velikih para i nema publiciteta, od njega može živeti samo nekolicina najboljih na svetu. Stoni fudbal se igra iz ljubavi.

Za dobar deo ljudi bavljenje stonim fudbalom zvuči opskurno, znaju ga kao kafansku igru, laku zabavu uz pivo. Nepojmljivo im je da neko troši ozbiljno vreme i novac na tako trivijalnu stvar. Postoje trenuci kada pomislim kakve mi zaista benefite donosi bavljenje ovim sportom, gde je na mojoj listi prioriteta, a gde treba da bude i, sve u svemu, kada ću da odrastem. Za sada odbijam i nadam se da ću još dugo vremena biti u stanju da uživam u igri i održavam duh mladim. Vreme koje provodim igrajući, bilo da sam treniram, bilo da igram sa drugovima, doživljavam kao vreme posvećeno sebi, neku vrstu meditacije, potpune fokusiranosti na igru i ’’dešavanja na terenu’’ neokaljano brigama ’’ozbiljnog’’ sveta. Svaki ’’neracionalno’’ proveden trenutak nad stolom i dinar posvećen stonom predstavlja investiciju u izvor čiste sreće.

Ponekad se zapitam šta je to što želim da postignem, da li su to nove pobede, pehari i medalje, sposobnost da se takmičim na najvišem nivou, učestvujem na Svetskom prvenstvu i u Ligi šampiona (da, postoje i u stonom fudbalu). Bio bih neiskren ako bih rekao da nije tako, ali pre svega želim da na velikom turniru igram bez pritiska, neopterećen konceptom rezultata, pobede i poraza, da se prepustim radosti igre i pustim ruke da same plešu.