I posle godinu dana od majskih tragedija, osnovni utisak je da smo ostali psihološki “zarobljeni” u tom događaju. Kao da se na to iznova, gotovo svakodnevno, vraćamo. Kao da više ništa nije isto. Za roditelje, porodice, ranjene, svedoke, učenike koji su izgubili drugove- za njih se sve iz korena promenilo. Ali kako je to uticalo na sve nas, na širu zajednicu? Da li možemo da govorimo o kolektivnoj traumi, jer sve što nam se događa od tada, sagledavamo u odnosu na to iskustvo, svaka nova tragedija, nove društvene krize, vraća nas na pitanje- da li se nešto promenilo, šta smo naučili iz toga? Bojim se da odgovor na ta pitanja nije pozitivan.

Neposredne posledice tragedija proširile su se kao koncentrični krugovi, od epicentra na društvo u celini i postale su kolektivno traumatsko iskustvo, praćeno, posle početnog šoka i neverice, osećanjima tuge, strepnje, gubitka sigurnosti, smisla, ali i dubokim i iskrenim saosećanjem sa neposrednim žrtvama. Pokrenula se Srbija protiv nasilja u znak nepristajanja na bespomoćnost pred zlom. Bilo je važno preduzeti sve da se otklone ili bar ublaže posledice tragedije, da se otklone rizici od ponavljanja sličnih događaja, kao i da se razume šta nam se i zašto to dogodilo. To su temelji na kojima se gradi odnos prema traumi. Put za prevazilaženje traume, posebno one koja uključuje gubitak, kompleksno tugovanje, vodi preko osećaja podrške, solidarnosti, iskrene empatije, izgradnje razumevanja koji tragediji daje značenje, a nastavku života neki smisao. To uključuje i nalaženje načina da se dostojanstveno, s poštovanjem i ljubavlju sećamo žrtava, kako bismo mogli da nastavimo život dalje, ali kao bolji ljudi, kao bolja škola, kao bolje društvo. Tek kada na prihvatanju i razumevanju prošlosti počnemo da gradimo drugačiju i bolju budućnost, polako se može povratiti životu smisao, a među ljudima poverenje i solidarnost.

Dakle, šta smo učinili da ublažimo posledice tragedije, a šta da otklonimo rizike od ponavljanja sličnih događaja i da li smo stvarno da sada razumeli šta nam se i zašto dogodilo? Verujem da je mnogo toga učinjeno, ali i da je mnogo toga propušteno. Ako se ne osvrnemo samokritično na greške i propuste, malo toga ćemo naučiti.

Kada se radi o pružanju neposredne pomoći, Društvo psihologa Srbije je organizovalo i pružalo prvu psihološku pomoć učenicima, roditeljima i nastavnicima u školi neposredno nakon tragičnih događaja tokom maja meseca uz pomoć velikog broja volontera, sve do formiranja Radne grupe za podršku mentalnom zdravlju i sigurnost mladih Vlade Srbije koja inicira Projekat krizne psihosocijalne podrške zajednici pod rukovodstvom Instituta za mentalno zdravlje. Psiholozi i psihijatri iz različitih institucija i Društva psihologa Srbije pružali su psihosocijlanu pomoć u školama, kao i van škola u prostorijama u lokalnoj zajednici u Beogradu (DADOV), Maldenovcu i Smederevu, a sa početkom nove školske godine koristio se prostor u Dečijem kulturnom centru. Sada je osnovan Centar za mentalno zdravlje dece I mladih –CEZAM (Resavska 22), koji sa radom počinje 24. aprila.

Međutim, na potrebe onih koji su bili najdireknije pogođeni tragedijom, roditeljima ubijene dece i ranjenima, nije odgovoreno na adekvatan način. Oni su bili prepušteni da nekoliko sati lutaju od škole do bolnica u potrazi za informacijama neposredno posle tragedije, što je doprinelo njihovoj dodatnoj traumatizaciji. Takođe se čekalo da se sami jave za psihološku pomoć koja je svima bila ponuđena, na način kako su se uključivali roditelji čija su deca nastavila školovanje. Na njihov zahtev, sa velikim zakašnjenjem formiran je poseban tim za prevenciju post traumatskog stresa i komplikovanog tugovanja. Ovaj vid specijalizovane psihološke pomoći se sada pruža porodicama ubijene dece, ranjenima koji su dodatno traumatizovani medicinskim intervencijama, dugotrajnim hospitalizacijama i trajnim invaliditetom u Malom Orašju, Duboni i Beogradu.

Kada govorimo o prevenciji, Ministarstvo prosvete je realizovalo program obuke Unapređivanje kompetencija zaposlenih u sistemu obrazovanja u oblasti zaštite mentalnog zdravlja, a pripremljen je i Vodič za podršku razvoju dece u cilju prevencije nasilja u školama. Institut za mentalno zdravlje je pripremio tri priručnika koja se odnose na mentalno zdravlje, pružanje prve psihološke pomoći i psihološki oporavak posle traume. Pripemljen je i Protokol o postupanju prilikom suočavanja društva sa kriznim situacijama i formiran multidisciplinarni mobilni tim psihijatara i kliničkih psihologa, predstavnika socijalne zaštite i MUP-a. Ipak, za implementaciju svih ovih važnih preporuka u školama, neophodna je motivacija, međusobno poverenje i uzajamna podrška zaposlenih u školama. Preduslovi za to su da obrazovanje povrati svoj značaj u društvu, da se unapredi položaj zaposlenih u obrazovanju, da škola postane zajednica koja gradi osećaj pripadnosti kod učenika i zaposlenih, uključujući i pravo da direkno učestvuje u izboru direktora na osnovu njenih/njegovih stručnih i ljudskih kvaliteta.

Ono što je otežalo pružanje pomoći pogođenima je i niz dugih propusta. Medijsko izveštavanje je bilo senzacionalističko, usmereno na počinioce, čime se stvarao rizik od kopiranja nasilnog ponašanja, a detalji istrage iznošeni su javnost. Nastavak i završetak školske godine, kao i početak naredne školske godine, sprovedeni su bez promišljenog plana i participacije relevantnih aktera i bez jasne operacionalizacije predloga, što je stvaralo dodatnu konfuziju i nezadovoljstvo među nastavnicima, učenicima i roditeljima. Izazvana je polarizacija između roditelja ubijene dece I ostalih roditelja dece koja su nastavila školovanje, nije uspostavljen direktan dijalog strana, niti predložena medijacija kako bi se prevazišli suprotstavljeni predlozi rešenja o radu škole i memorijalnom centru. Umesto traganja za rešenjem kroz dijalog, problem se izbegavao i odlagao. Tek nedavno je inicijativa roditelja koji su sami organizovali multidisciplinarni tim doprinela formiranju Radne grupe koja treba da omogući realizaciju Memorijalnog centra. Distribucija psihosocijalne pomoći i podrške, pa i medijske pažnje je više bila usmerena na Beograd u odnosu na Dubonu i Malo Orašje, a prisustvo drugih egzistencijalnih, socijalnih, zdravstvenih, i ostalih problema prevazilazili su domete podrške mentalnom zdravlju i otežavali su psihološki oporavak. Predlog nacrta izmena Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama kojim je predviđeno da se odluka o prinudnom zadržavanju deteta donosi bez ograničenja u pogledu trajanja zadržavanja, donesen je ishitreno, bez stručnih konsultacija, što je bio izvor novih nesporazuma i briga roditelja.

Ostalo je još mnogo toga što se i dalje može uraditi. Neke od preporuka koje ćemo nastaviti da zagovaramo u cilju prevencije, kao i intervencije u kriznim situacijama odnose se na formiranje regionalnog Centra za žrtve trauma i intervencije u krizi koji bi imao ulogu centralnog tela za informisanje i koordinacuju pružanja pomoći i upućivanje na druge vrste pomoći svih pogođenih tragedijom; Formiranje regionalnih Centara u zajednici za mentalno zdravlje i Porodičnih savetovališta širom Srbije; Osnivanje Dnevnih boravaka za decu i mlade sa problemima u ponašanju u cilju pružanja podrške resocijalizaciji mladih i razvoju prosocijalnog ponašanja; Osnivanje posebne interresorne ustanove zatvorenog tipa za vaspitanje i rehabilitaciju maloletnih počinilaca teških krivičnih dela koji predstavljaju rizik po bezbednost.

Podaci istraživanja u SAD, gde su masovna ubistva u školama mnogo češća nego u drugim delovima sveta, ukazuju na to da se promena koja bi značajno umanjila mogućnost da se slična tragedija ponovi ne krije u isključivom fokusiranju na počinioca, porodicu i školu, već i u društvenim faktorima koji oblikuju njihovo okruženje, što uključuje proklamovane vrednosti, socijalne norme, uzore na osnovu kojih mladi grade svoje ponašanje i identitet, itd… Medijsko promovisanja modela moći i agresivnog ponašanja kao poželjog i institucionalno nereagovanje na nasilje svih vrsta svakako tome ne doprinosi. Zato je odgovor na početno pitanje: da li se nešto promenilo – da, mnogo toga je unapređeno, ali se nije promenio širi društveni kontekst u kome nam se sve to dogodilo. Ishode ćemo sagledavati kroz godišnjice koje slede.