Čitam od kad znam za sebe. Kao i za sve velike ljubavi, ne umem da objasnim kada se, kako i zašto razvila, ali znam da su knjige deo mog života od najranije dobi. Čekaju me kod kuće, putuju sa mnom, nosim ih u torbi, kupujem sebi i drugima, potpuno nekritički i apsolutno slepo sam zaljubljena u štampanu reč.

Priličan sam „svaštojed“ kada je o knjigama reč. Ako me knjiga privuče na prvu: naslovom, uvodnom rečenicom, sinopsisom, piscem recenzijom – sigurno ću je pročitati.

Čitam skoro sve od beletristike, preko klasike, naučne i epske fantastike, filozofije, preko umetnosti, prava, do gomile drugih knjiga koje izmiču kategorizaciji nekog određenog pravca književnosti. Čitam ih jer sam po prirodi radoznala. Posebno su mi dragi stripovi i grafičke novele evropskih autora kojima sam se zarazila u poslednjih desetak godina među kojima su mi najdraži strip autori Andre Frankin (Gaston Et Le Marsupilami) i Filip Geluk (Le Chat).

Ako bi me neko pitao da li imam omiljenog pisca, rekla bih da nemam samo jednog, već da postoje pisci kojima se češće vraćam u odnosu na druge i čijih sam knjiga više pročitala poput Aleksandra Barika, Umberta Eka, Borislava Pekića, Gabrijela Garsije Markesa. Svaki od njih ima ono nešto u svojim delima (pripovedački ton) zbog čega su njihove knjige jedne od retkih kojima se uvek rado vraćam.

Čitanje je i moja potreba, u knjigama pronalazim mir, bolje razumem sebe i svet oko sebe. U nekim periodima čitam više, a u drugima znatno manje, zavisi od toga da li sam „u krizi“ ili ne. Ipak, ustalilo se da čitam u proseku dva dela mesečno što u vreme poplave informacija i notifikacija izaziva i čuđenje (kako mi polazi za rukom, odakle mi vreme) i divljenje (bravo, ja ne uspevam ni 10 stranica da pročitam).

Čitanje nije uvek antistres terapija, jer dobra knjiga ne mora nužno biti opuštajuća, lagana i lepa i takve knjige nije je uvek jednostavno čitati. Ali, bez obzira, na to da li me neka literatura zbuni, rastuži i uplaši ili razveseli, nasmeje i umiri, bitno je da ne ostanem ravnodušna. Ako me knjiga makar malo pomeri i učini da se zamislim ili probudi neku emociju, to je dobro iskorišćeno vreme, a ponekad i duboko katarzično iskustvo. Uostalom, dobra umetnost nije nužno lepa i lagana i sve više se slažem sa idejom da „ Umetnost treba da uteši uznemirene i da uznemiri mirne.“

Čitanje je važno i za moje mentalno zdravlje i često je jasan pokazatelj mog stanja. Periodi života kad sam najmanje čitala su uvek bili periodi najvećih kriza, jer ako i pored sve svoje ljubavi ne uspevam da nađem vreme ili želju za literaturom, u mom slučaju to znači da je narušen neki unutrašnji balans. Povratak knjizi meni je uvek bio znak da sam ponovo dobro, da sam se vratila sebi i da je kriza prošla.

Zato, čitajte kada god ste u prilici. Čitanje ne samo da poboljšava koncentraciju, već obogaćuje jezik, povećava znanje i kritičko razmišljanje, stimuliše kreativnost, i poboljšava kvalitet sna. Svaka stranica koju pročitate doprinosi vašem ličnom razvoju i mentalnom zdravlju.

Vašoj pažnji preporučujem nekoliko autora koji su na listi mojih favorita. Žanrovski su drugačiji, ali vrlo posebni i laki za čitanje. Javite kakvi su vam utisci.😊

1. „Svila“, Alesandro Bariko – Vrlo poseban roman, jedan od najkraćih i najjednostavnije napisanih romana koje sam čitala, a nosi ozbiljne emocije.
2. „Cveće za Aldžernona“, Danijel Kiz - Jedan od najpoznatijih nagrađivanih romana naučne fantastike; takođe jedan od najčešće zabranjivanih romana.
3. „Crni labud“, Nasim Taleb - Knjiga koja se bavi fenomenom neverovatnih i nepredvidljivih događaja, pisana od strane matematičara i bivšeg brokera sa Volstrita.