Usamljenost je istorijski relativno nova pojava, nepoznata ljudima kroz najveći deo naše istorije, tako da se ta reč ne pominje ni u "Robinsonu Krusou". Zbog toga što smo kao vrsta krhki i nesamostalni, ljudi su se uvek kretali u grupama i izdvajanje je bilo viđeno kao opasnost. Tek sa izrazitom urbanizacijom, krajem 18. veka, u zapadnoj Evropi nastaju nuklearne porodice, veća otuđenost u socijalnim odnosima i usamljenost.

Da će usamljenost postati problem moglo se videti već neposredno nakon Drugog svetskog rata, zbog sve jačih tendencija ka individualizmu, sve češćih preseljenja i, potom, zbog preterane upotrebe interneta i drustvenih mreža. Sve je eskaliralo tokom lokdauna i nametnute socijalne izolacije, koji su doveli i do svojevrsne pandemije usamljenosti.

Različita istraživanja potvrđuju visoku globalnu raširenost usamljenosti. Najveća studija, u kojoj je učestvovalo 55.000 ljudi, pokazala je da se 1/3 njih usamljeno oseća često ili veoma često, a da su najjače pogođena grupa mladi, posebno mladi muškarci, čak više nego osobe starije od 75 godina, koje su bile na vrhu liste u svim starijim istraživanjima.

Dugo već znamo za pogubno dejstvo hronične usamljenosti na mozak, srce i zdravlje u celini. Osobama bez socijalne podrške sporije zarastaju postoperativne rane, one češće dobijaju dijabetes ili srčani udar, životni vek im je kraći, zadovoljstvo životom niže. Hronična usamljenost često se po svojim opštim negativnim efektima poredi s pušenjem 15 cigareta dnevno, ali je i još gora od toga zato što je se ljudi stide i onda dodatno izoluju.

Još su veći negativni uticaji usamljenosti na mentalno zdravlje. S jedne strane, izolovanost, stid i hronična usamljenost, često od ranog detinjstva, vode tome da neko ne može svoj unutrašnji život da približi drugima (a gde nema umetničkog talenta, ni sebi), pa tako završi u beznađu i mentalnom poremećaju. S druge strane, stigmatizacija mentalnih poremećaja je i dalje tako raširena i sveobuhvatna da vodi izbegavanju na radnom mestu, među dojučerašnjim prijateljima, u zgradi gde neko živi, čak i među profesionalcima od kojih se očekuje da pruže presudno važnu pomoć za rešavanje problema.

Ovi podaci o alarmantnoj raširenost usamljenosti i njenim pogubnim uticajima na somatsko i mentalno zdravlje podižu svest o neophodnosti hitne akcije i prevencije problema. Šta je ovde još moguće uraditi? Kako se možemo boriti protiv usamljenosti?

Na najužem nivou, ako je problem već prisutan, najefikasnijo sredstvo su grupe samopomoći, gde osoba koja od nečega pati može da razmeni iskustva sa onima koji imaju isto iskustvo (psihijatrijski pacijenti kažu da ovo pomaže više nego išta drugo). Takođe, grupna i dugotrajna individualna psihoterapija mogu dovesti do velikih pomaka, pošto osoba može da oseti da je neko (konačno) razume i prihvata, te da sama razume sebe. Konačno, na nivou celokupnog sistema zaštite mentalnog zdravlja, međunarodni trendovi ukazuju na neophodnost uvođenja rada u zajednici, gde pacijenti, uz pomoć, nastavljaju da rade i žive izvan bolnica, tako da im biva očuvan osećaj da pripadaju i daju doprinos društvu u kome žive.

Kad je u pitanju psihološka prevencija, ovde je očigledno neophodan ozbiljan rad već od ranog školskog uzrasta kako bi se razvijale i podsticale veštine komunikacije, saradnje, tolerancije, empatičnosti, vođenja dijaloga i postavljanja pitanja.

Sve više država uvodi ograničenja u korišćenju društvenih mreža za maloletne osobe, a psihološka istraživanja potvrđuju da to jeste neophodno. Deca najviše eksperimentišu s „onlajn identitetima", posebno se onima koje muči visoka socijalna anksioznost ovo čini kao idealno rešenje – dopireš do nekoga, a možeš da sprečiš da bilo ko dopre do tebe – što je prečica do hronične usamljenosti.

Konačno, očigledno je da savremeno zapadno društvo ima štetne posledice po naš razvoj i emocionalnu dobrobit, pa bi osnovne (kapitalističke) vrednosti ambicioznosti, pohlepe, individualnost i nemilosrdnosti trebalo zameniti solidarnošću, podrškom, saosećajnošću i skromnošću. Ovo je posebno teško ostvariti u Srbiji, gde je sistem vrednosti gotovo potpuno izopačen, a podgrupe i deobe se oduvek lako stvaraju, pa entuzijazam lako nestaje. Ipak, uvek se treba podsećati značaja ovog problema i moguće inicijative, pošto nada i jeste u tome da će se veći broj slobodnih pojedinaca udružiti da bi rešavati društvene probleme i pobedili sopstvenu usamljenost.