Dođe evo dan da pišem još jedan novogodišnji blog. Zadatak, čini mi se nikad teži. Em ne teško bacam u praznični vajb jer ne mogu da verujem da je već Nova godina, em mi se čini da, iako kalendarski tu, Nova godina nikada nije bila manje tema. Toliko nam je ova stara „zapržila čorbu“ da se sve još puši i „sve još miriše na nju“. Kako misliti o novoj kada kandže stare i dalje drže prizivajući i neka prošla i neka davno prošla iskustva. Iako su kalendarski bile tokom prošle godine, majske tragedije u Ribnikaru, Malom Orašju i Duboni i dalje se osećaju. Na tu živu ranu, pala je i nadstrešnica u Novom Sadu, a kao gorka so na obe rane, pale su vesti o prebijanjima, zatvaranjima, bezosećajnim izjavama i bežanju od odgovornosti. Zajedno, to je otvorilo i rane koje nisu ni iz ove godine ni iz ovog veka. Umesto da polako ulazimo u Novu godinu, vratili smo se u onu koju smo čekali na (studentskim) protestima 1996. na 1997. Vratili smo se u 1990. - najnesrećnije godine naših života. Istovremeno, u Ukrajini i Gazi desetine i stotine hiljada ljudi žive i gube dane i godine. Gube živote i gube bližnje.

Imajući sve ovo u vidu, nemoguće je ne zapitati se da li i kako slaviti, odnosno kako i s čime ući u novu. Ima li smisla praznikovati, kititi i pevati kad je toliko ljudi obavijeno tugom i strahom. Ima li smisla praviti šarenu novogodišnju atmosferu, kada je ona koja nas okružuje poprilično crna ili bar siva? Ima li smisla smišljati novogodišnje čestitke i želje kada deluje da srećna i ušuškana budućnost i jeste čista želja? Ako mislimo da se baš zato treba veseliti, smejati i nadati, povređujemo li one koji vidaju rane i žaluju, čekaju nekoga iz pritvora il’ bolnica? Imamo li pravo na tu sreću uz toliko nesreće u svetu kod nas i oko nas?

Postavila sam ova pitanja, ali nemam odgovor. Zapravo, mislim da svako od nas treba sam za sebe da potraži odgovor. Svako treba da razmisli šta će olakšati teret i šta mu treba i tokom praznika i od praznika. O tome da je važno stvari prilagoditi sebi i da je sve, u rasponu od apsolutnog ignorisanja praznika do „sve kao u božićnom filmu“ praznika, u redu već sam pisala. Ponavljam se, jer verujem da to jeste poruka koju vredi ponoviti. Ako ništa drugo, pa barem da utišamo potencijalne unutrašnje kritičare koji hrane stid i krivicu što slavimo ili što „mračimo i zračimo“. Normalno je i potpuno ok ako ignorišemo praznike, mirujemo i umirujemo sebe. To je normalno svake godine, a posebno nakon ove i ovakve. Normalno je i da (možda i baš zato) slavimo u punom sjaju – da sebi damo malo distrakcije, božićnih filmova i pesama, smeha i druženja. Da malo predahnemo i napunimo resurse. Normalno je i da rezimirajući godinu i planirajući narednu donosimo razne, pa često i nerealne novogodišnje odluke. Normalno iako svi znamo koliko kratko te odluke žive i koliko retko zažive. Normalno je i da ostanemo sa tim da smo zadovoljni tamo gde jesmo i time što jesmo, kao što je normalno i da, iako nezadovoljni, zaključimo da trenutno ne možemo ništa da menjamo. Normalno je da nam treba odmor od promena, akcija, perfekcionizma i od „nova godina, novi ja“ priča.

Sada kada sam sve ovo napisala, shvatam da je ta gore opisana silna normalizacija ove godine bila potrebna i meni. Iako sam neko ko inače brani crveno-zlatne praznične boje, promoviše božićne filmove ili kićenje jelke i pre decembra, ove sam se godine sa tim opasno zaglavila. Nisam još ni krenula da kitim ni kuću ni savetovalište, nisam bukirala Deda Mraza i nisam još uvek kupila nijedan poklon. I ko da sve to nije dovoljno, i ovaj sam novogodišnji blog obojila prilično mračnim bojama. Osećala sam se tako i trebalo mi je da bude tako.

Ipak, znajući sebe, verujem da će sanke Deda Mraza uskoro doneti praznični duh i u moj dom. Verujem da ću prvim okačenom ukrasom na jelku otkačiti i moj Happy Child Mode. Verujem da će me pravljenje i odabir poklona za važne i drage ljude podsetiti koliko sam srećna što ih imam i koliko je taj naš mikro svet lep. Verujem da će mi prvojanuarski pidžama-puzzle dan doneti preko potreban mir i odmor od svega i svačega. Verujem (jer želim i moram da verujem) i da će mi 2025. doneti ono što je 2024. izostalo i štucalo. Verujem i nadam se da će ono dobro iz 2024. (a bilo je i toga dosta) nastaviti da traje i da bude resurs, svetionik i razlog za smeh. Verujem i nadam se da će i vama 2025. biti „za čisto 5“ i da ćemo zajedno da napravimo neki barem malo lepši i pravedniji svet. Znam, reciklirala sam prošlogodišnju želju, ali neke stvari vredi ponoviti. Od nekih se stvari poput solidarnosti, zajedništva, nenasilja, poštenja, borbe za pravdu… (slobodno nastaviti niz) ne sme odustati. Nisu to samo (novogodišnje) želje već preka potreba. Nešto, što iako danas nije, treba i mora da postane naša realnost.

Želim nam da na izlasku iz 2025., uz doček nove 2026. godine, čestitamo jedni drugima i to što smo stvorili tu realnost. Srećna nam Nova godina i prilika da uradimo barem 365 dobrih stvari za sebe, za druge…za sve nas!