Da bi javni nastup bio efektan i ostvario svoju svrhu, svaki govornik (iako nastup ne mora uvek biti vezan za reči) trebalo bi da bude sasvim siguran u odgovore na tri postulata koja leže u srži svih nesigurnosti i dilema u vezi sa samim nastupom:

Znam o čemu govorim

Znam zašto to govorim

Ne sumnjam u svoju sposobnost da to izvedem

Prvi postulat se odnosi na pitanje kompetencija. Da bismo u nastupu bili dobri, a to jeste ono što želimo, moramo zaista stručni u domenu onoga što nameravamo da prenesemo drugima. Žargonski rečeno - moramo “vladati materijom”. Znanje, preciznije sugurnost u sopstveno znanje, predstavlja osnov dobrog javnog nastupa. Jer, ukoliko toga nema očekivano je da će se javiti nesigurnost i kod onih govornika koji nisu skloni strahu od javnog nastupa.

Drugi postulat se tiče svrhe, namere koju nastup treba da ostvari. Nezavisno od toga da li je reč o klasičnom predavanju, prezentaciji, stand up komediji. Sve forme nastupa podrazumevaju ispunjenje određenog efekta. Onaj ko sluša mora “dobiti” određenu vrednost. Suština je u tome da iz prostora u kojem se nastup odvija izađe sa određenim saznanjem, uvidom, emocijom. Ako se vratimo na prvi postulat - znanje (veština) se predstavlja sa definisanom poentom, popularno rečeno, benefitom za slušaoce.

Treći postulat je najčešći razlog zašto se o javnom nastupu toliko govori. Neretko se dešava da i oni najsigurniji u svoju stručnost (prvi postulat) i nameru koju žele da postignu (drugi postulat) sumnjaju u vlastitu sposobnost da to izvedu. Razlozi koji se najčešće navode su maskiranje jedne, osnovne, dobro poznate barijere. Reč je o nesigurnosti. Dakle, ono što oduvek ili već postoji u ličnosti, zamisao o istupu pred većom ili manjom grupom, pa čak i jednom osobom ukoliko se ona procenjuje kao važna ili ako od nje nešto zavisi - sada se aktivira u određenom kapacitetu. Da li od nekog stepena nelagode ili teskobe do potpune blokiranosti - zavisi od osobe do osobe. Međutim, svako ko se oseća na ovaj način, trebalo bi da bude zahvalan na ovom uznemirujućem signalu. Zašto? Trema od javnog nastupa, osećanje uznemirenosti pred pogledima drugih ili objektivom kamere ukazuje na to da određena negativna uverenja, koja o sebi imamo, nisu prorađena i rešena.

Strah nas uvek vodi u jasnom smeru. Tamo gde ne treba. Pretočen je u pitanja tipa:

Šta ukoliko ne budem dovoljno dobar/a?

Šta ukoliko izgubim nit ili se zbunim?

Šta će ljudu koji u publici sede misliti o meni?

Ovo poslednje pitanje sam sklon da označim kao prvo poglavlje, kao uvertiru svih životnih neuspeha. Nažalost, mnogi među nama su određujući svoje životne prioritete i postupke neretko vođeni tom dilemom. Razbijaju glavu oko toga kakav će utisak ostaviti čak i na ljude koji ima ništa ne znače u životu i koje, sasvim izvesno, nikada više u životu neće sresti. Zašto im je onda to bitno? Tamo gde nema jasne samoprocene, pune svesti o tome ko smo, koliko vredimo, u čemu smo odlični, u čemu osrednji a u čemu loši - potvrda za sve to se traži u drugom i nažalost uzima zdravo za gotovo. Ukoliko svest o sebi zavisi od valorizacije drugih, ona će konstantno biti promenjiva, relativizovana, pod sumnjom. Ne mogu nas svi videti istim očima, vrlo često smo sagledavani površno i bez temeljnijeg interesovanja ali i ta procena drugih zasnovana je na vrednostima tog drugog a one mogu biti sasvim pogrešne. Vreme u kojem živimo, doba digitalne izloženosti pogoduje “paušalnim procenama”, štetnom upoređivanju sa drugima, nesigurnostima svake vrste. Poveriti drugom tu vrstu procene koja je od presudne važnosti za život sam, znači predati neograničenu moć koja od pojedinca stvara marionetu, labilnu strukturu koja može dopustiti da svi realni talenti i sposobnosti koje ima, svo stečeno znanje ostane zaparloženo, neiskorišćeno i bačeno. Uostalom, ako sami ne verujete sebi, na osnovu čega očekujete da će vam drugi verovati?

Najpogrešniji načini prikrivanja treme od javnog nastupa su učenje izlaganja napamet i uvežbavanje pokreta tela. To vas uvodi u prostor dodatnog pritiska i kontrole nad situacijom (šta ako vas neko prekine?) Pre svega, publika i jedno i drugo prepoznaje. Baš kao i nervozu govornika. Učenje napamet poništava jedan od najvažnijih kvaliteta javnog nastupa - spontanost. I u životu se najbolje osećamo u prisustvu spontanih osoba. Spontanost je osnova kvalitetne komunikacije jer poništava distancu i stvara prijatan okvir za razmenu. Podstiče sagovornika ili sagovornike da se uključe, da učestvuju. Mnogi teoretičari javnog nastupa će insistirati na pokretima i položaju tela tokom izlaganja (odbojnost preglumljivanja). Od toga nema mnogo koristi ukoliko je veštački pridodato kao i napamet naučeno izlaganje. Telo, bez sumnje, ima svoj jezik ali on je najuverljiviji kada vas prirodno (spontano) prati. Tada i na grudima prekrštene ruke neće “stvarati barijeru” ukoliko je baš to položaj u kojem se osećate najkomfornije i koji jeste vaš autentični izraz. Na koncu konca, ne postoji improvizacija koja se može meriti sa snagom autentičnog selfa. Jednostavnije formulisano, da li ste spremni da tokom nastupa vi zaista budete vi? Usudite se i ukoliko niste sasvim sigurni u odgovor. Ne usmeravajte pogled izvan publike, u neku zamišljenu tačku među prisutnima ili u pod. Vi niste prestupnik koji čega da mu bude izrečena kazna. Gledajte prisutne u oči. Jednu osobu dok traje određena misao ili teza, zatim drugu. Otvoreno, ne bojažljivo ili nadmeno (čest odbrambeni mehanizam). Da, sigurno je da ćete naići na neko nezadovoljno lice. Pređute dalje, ne pokušavajte da se baš tom licu dopadnete, da ga smekšate ili da mu dopustite da vas izbaci iz koloseka. Siguran govornik bi u tom odbijanju našao podsticaj ali ne žurite, ta veština dolazi s vremenom (prilagodjavate dikciju kao da baš od te osobe očekujete odgovor).

Jasno je da se, čak i kada ste najsigurniji, može dogoditi da imate loš dan što je vrlo slično sa tremama niskog intenziteta. Nije loše da se pred nastup, osim ukoliko niste zaljubljenik u izlazak pred publiku i jedva čekate taj trenutak, opustite jednostavnim vežbama. To su pre svega duboko disanje praćeno brojanjem (deset udisaja i izdisaja) i fokus na taj proces (princip meditacije), stvaranje tenzije od stopala do vrha glave, deo po deo i po principu - zgrči i zatim opusti. Dugo izgovaranje vokala uz zatezanje lica kako bi govorili tečno i bez prepreka. Zatim određujete tempo govora koji ne bi trebalo da bude prebrz jer otežavate praćenje publici i u opasnosti ste da delujete nervozno i konfuzno. S druge strane, preterana sporost može da uvede u monotoniju.

Zbog toga je struktura izlaganja veoma bitna - uvod koji postavlja osnove uzlaganja i “uvlači” prisutne u temu (kontekst, društveni okvir, zašto je tema to što je tema), glavni deo (teza, antiteza, sinteza - najčešći princip, raščlanjavanje i razrađivanje teme sa svih relevantnih aspekata) i vrlo bitan zaključak, rezimiranje suštine što nas vraća postulatu dva. To je ono zbog čega smo se okupili, upravo to saznanje, veština, poenta koja će svakom slušaocu koristiti u daljem životu i radu. Pored toga, ključ dobrog izlaganja je, mimo same strukture, u konciznosti, izbegavanju beskonačnih digresija, prenaglašenosti kao posledice želje da se ostavi što jači utisak. Izražavanje (autentičnih) emocija tokom izlaganje jesu istinski vredna “infuzija života” u teoriju a preduslov da na taj način obogatite svoj nastup je ponovo autentičnost. Ne planiran smeh u tom i tom trenutku već verodostojan izraz onoga što osećate. Zbog toga se ne libite da izlaganje obogatite ličnim iskustvom, anegdotom, vašom pričom jer, osim zauvek prisutnog interesovanja za privatnost (vi ste govornik ali i čovek sa sopstvenom istorijim uspeha i neuspeha), istina kao dokaz o nesavršenosti nužno stvara jaču povezanost sa auditorijumom.