1. Kada i kako je počela tvoja ljubav prema biciklizmu?

Bicikl sam počeo da vozim još kao klinac, odrastao sam pored Dunava i to je bilo prirodno okruženje za vožnju. Već u srednjoj školi išao sam biciklom iz Smedereva do okolnih mesta – na kupanje na Dunav, do Kovina. Uvek se nosila kesa, jer je to voćarski kraj, a voća je bilo na svakom koraku. Vozimo i beremo usput – to su slike mog detinjstva na bicikli. Tako sam se i „navukao“. Za mene je biciklizam najbolji aerobni sport – širi pluća, razvija noge, ruke, leđa i jača ceo organizam.

2. Šta ti biciklizam znači danas, i kako izgleda tvoja rutina?

Za mene je to i odmor i antistres terapija. Koliko god da sam umoran, vožnja me podigne. Kada se jednom navučeš, nema nazad – moj bicikl je skuplji od auta. Minimum tri puta nedeljno sam na drumu, jer sam drumaš – to je deo mog identiteta. Naučio sam i ćerku da vozi, još dok je bila mala vozio sam je u sedištu i tako je „zarazio“ vožnjom. Biciklizam je adrenalin, a upala mišića je najlepši osećaj – postaneš zavistan od toga. Za fizičko zdravlje „bajs“ je fantastičan – pokreće cirkulaciju, jača mišiće, zglobove i podiže imunitet. Zato imam kolekciju bicikala, a uskoro i električni.

3. Koja vožnja ti je ostala u posebnom sećanju?

Definitivno put biciklom do sedišta STADA-e u Nemačkoj 2016. godine, kada sam sa petoro kolega i koleginica iz Hemofarma vozio 1.400 kilometara u želji da prenesemo poruku o značaju doniranja i transplantacije organa i kampanji „Najvažniji poziv u životu" naše Fondacije. Za ovaj poduhvat smo se pripremali osam meseci, trenirajući svakog dana posle posla, a vikende sam koristio za duže vožnje. Jedna od ruta je bila Smederevo, Vršac, Bela Crkva čak do Rumunije, dok su ostale podrazumevale vožnju vojvođanskim selima - gde sam još više zavoleo Banat. U kišnim danima, kada nije bilo bezbedno za vožnju drumovima, kondicione treninge sam praktikovao u soliteru komšijske zgrade - penjući se i silazeći niz stepenice. Uoči puta u Nemačku sam doživeo peh - udario me je auto, ali sam nosio kacigu. Zato uvek kažem – nigde bez kacige, ona glavu čuva. Do Nemačke smo otišli kombijem, a nazad do Vršca smo putovali na bicikli, sa samo 4 dana odmora. Od ukupno 18 dana na putu, 14 dana smo vozili, doživeli svašta – od toga da smo promašili put u jednom momentu, do toga da kašičicom jedemo otopljenu čokoladu. U proseku smo unosili 8–10 hiljada kalorija dnevno, jer vožnja troši dosta energije. U Nemačkoj smo osetili šta znači kultura biciklizma, to je potpuno drugi svet. Turu smatram svojim ličnim uspehom – pomerio sam sopstvene granice. Kad smo se vratili, svi smo bili presrećni i rekli smo: „Idemo opet!“ Kolege su me malo zadirkivale jer sam, kao Smederevac, ulazeći biciklom u Vršac, viknuo: „Stigao sam kući!“ – ali to i jeste moj grad, jer u Hemofarmu radim punih 30 godina. Biciklizam u meni uvek izaziva zadovoljstvo: koliko god da je naporno, na kraju si srećan.