Godine 2011. spremao sam se za ispit. Trebalo je da krenem za Trstenik, gde sam studirao Višu školu za informatiku. Ustao sam tog jutra sasvim normalno, spremio se za put, odjednom zakašljao i iskašljao krv. Odmah sam otišao u Urgentni centar. Analize su pokazale da su pluća u redu, ali da je srce ozbiljno uvećano i da pritiska pluća. Kasnije su lekari utvrdili da postoje tragovi koksaki virusa, koji je oslabio srce.

Pre toga nisam imao nikakve simptome. Jedino sam osećao umor par meseci ranije, ali sam mislio da je to zbog zime i loše kondicije. Govorio sam sebi: „Doći će proleće, vežbaću i biće bolje.“ Nisam ni slutio da je u pitanju nešto ozbiljnije.

Usledile su operacije, pregledi i borba koja traje i danas. Nakon koronarografije lekari su pokušali da poboljšaju rad srca. Prva operacija nije uspela, druga jeste, i tada sam dobio pejsmejker koji je pratio rad srca. Već tada su mi otvoreno rekli da će transplantacija jednog dana biti neophodna. Mogli su samo da uspore propadanje srca, ali ne i da ga vrate u prvobitno stanje.

Naredne tri godine srce je funkcionisalo. Tada su se u Srbiji radile tek jedna ili dve transplantacije srca godišnje. A onda je 2014. godine stanje naglo počelo da se pogoršava. Ostajao sam bez daha, brzo sam se zamarao, počeo sam da kašljem, voda se skupljala u plućima. Ugrađen mi je i defibrilator, kao zaštita ukoliko srce stane.

Krajem septembra iste godine stavljen sam u proceduru za transplantaciju. Tada je doktorka Emilija Nestorović razgovarala sa mnom i predložila mi da ugrade mehaničku pumpu za srce, kako bih dočekao transplantaciju. Pristao sam.

U oktobru sam operisan, ali su nastupile teške komplikacije. Sedam dana sam bio u indukovanoj komi (veštačkoj komi). Srce je tokom tog perioda više puta dnevno prestajalo da kuca. Grudni koš mi je bio otvoren kako bi lekari mogli direktno da reanimiraju srce svaki put kada bi kolabiralo.

Ipak, posle te ogromne borbe, srce je počelo da se oporavlja. Probudio sam se iz kome i krenuo je dug oporavak. Bilo je još komplikacija, novih operacija i unutrašnjih krvarenja, ali korak po korak uspeo sam da stanem na noge.

Pumpa mi je poboljšala kvalitet život. Odjednom sam ponovo mogao da lakše dišem, primeto sam da sam prestao da kašljem. Vozio sam automobil, šetao sa suprugom, a kasnije i sa sinom koji je rođen krajem 2015. godine. Mogao sam da budem uz njega dok raste.

Naravno, ništa nije bilo jednostavno. Kabl koji napaja pumpu izlazi kroz stomak i zahteva svakodnevno previjanje i sterilne uslove. Nisam mogao na bazen, ni obično tuširanje nije bilo jednostavno, imam kožnu torbicu u koju se spakuje cela ta aparatura. Noću sam bukvalno vezan za krevet. Tokom dana nosim baterije preko kojih se napaja pumpa, a preko noći moram da se povezujem na struju, preko modula, jer je on mnogo sigurnija opcija za noć.

Na listi za transplantaciju bio od 2015. do 2018. godine. Tri puta su me pozivali, ali poklapanja sa donorima nisu bila dovoljna. Moje stanje sa pumpom je u tom periodu bilo stabilno, ali nekada je i nešto drugo moralo da presudi.

Kasnije sam dobio i alergiju na heparin, zbog čega sam privremeno skinut sa liste za transplantaciju. U decembru je ustanovljeno da više nemam alergije i od februara ove godine ponovo sam aktivan na listi, ali do sada nisam dobio poziv koji bi mi spasio i promenio život.

Mnogo mi znači podrška udruženja „Zajedno za novi život“ i prijateljstvo sa Mladenom Todićem. Tu smo jedni za druge, ljudi sa transplantacijama, ljudi sa pumpama, porodice koje prolaze kroz iste borbe. Delimo iskustva, savete, organizujemo tribine gde podiižemo svest ljudi o značaju doniranja organa.

Trudim se da se i ja nađem drugima, da pokažem ljudima kako izgleda život sa pumpom, savetujem nove pacijente, razgovaram sa onima koji tek ulaze u ovu borbu. A oni koji su već prošli transplantaciju pomažu meni da se pripremim za ono što dolazi. Postali smo jedna velika porodica.

Najveća snaga u svemu je ipak moja supruga. Ona je uz mene od 2008. godine. Nikada nije odustala od mene, ni kada je bilo najteže. Prošla je sa mnom svaki strah, svaku operaciju, svaki odlazak u bolnicu. Obilazila me je u bolnici i dok sam bio u komi. Godinama mi pomaže oko previjanja. Sve ove godine zajedno smo u ovome.

A onda su tu i naši sinovi. Stariji sin danas ima deset godina, mlađi dve. Prošlog leta uspeli smo da ih odvedemo na more, u onom periodu kada sam bio na pauzi na listi za transplantaciju. Nisam mogao da plivam, samo da pokvasim noge u plićaku, ali sam bio srećan što smo ih odveli na more.

Guramo zajedno kroz sve ovo.