Moja borba sa bubrezima počela je još u detinjstvu. Kao mala imala sam obostrani VUR (refluks bubrega) i sa samo jedanaest godina imala sam prvu operaciju. Tada nisam ni slutila da će me ta bolest pratiti kroz život.

Godine 1998, tokom druge trudnoće, sve je odjednom krenulo po zlu. Bila sam u 20. nedelji trudnoće, imala sam 22 godine, kada su kreatinin i urea naglo skočili. Lekari su govorili da je trudnoća visoko rizična. Strah je bio ogroman, ali sam iznela trudnoću i rodila sina u 36. nedelji, mesec dana ranije. Hvala Bogu, bio je zdrav. To mi je tada jedino bilo važno.

Posle porođaja nalazi su se smirili i godinama sam redovno odlazila na kontrole u Klinički centar. Živela sam normalno sve do 2004. godine, kada mi se život potpuno promenio. Jednog dana pala sam u blagu komu. Tada su lekari ustanovili da mi je kreatinin bio preko 800, a urea 60. Nije više bilo izbora - morala sam hitno na hemodijalizu.

U tom periodu upoznala sam doktorku Radmilu Blagojević, koja mi je predložila transplantaciju. Rekla mi je da bi roditelji mogli da mi budu donori. I mama i tata su prošli pripreme, ali se pokazalo da je podudaranje sa mamom veće. Tada mi je moja majka donirala bubreg.

Operisana sam 11. maja 2004. godine. Tog dana nisam dobila samo bubreg - dobila sam novi život.

Sa transplantiranim bubregom živela sam kao potpuno zdrava osoba. Imala sam terapiju koju sam redovno pila, ali sam mogla normalno da živim, da budem majka, da pratim odrastanje svoje dece. Kada sam transplantirana, ćerka je imala osam godina, a sin pet. Imala sam sreću da budem uz njih dok odrastaju i da adekvatno učestvujem u njihovom životu.

Punih deset godina bubreg je radio bez problema. A onda 2014. godine nalazi su krenuli naglo da se pogoršavaju i ispostavilo se da se vratila moja osnovna bolest.

Od 24. oktobra 2014. godine sam na hemodijalizi.

To je bio ogroman šok. Prvi put sam se susrela sa aparatom, prvi put zaista shvatila šta znači živeti na dijalizi. Ljudi često misle da je dijaliza samo nekoliko sati provedenih uz aparat, ali nije samo to.

Tri puta nedeljno - ponedeljkom, sredom i petkom, idem na dijalizu. Ta tri dana praktično ne postoje, jer posle dijalize dolaze slabost, mučnina, iscrpljenost, pad pritiska. Telo vas boli, ali morate dalje. Zato često kažem da nemam sedam dana u nedelji za život, već samo četiri.

Transplantacija je život. Hemodijaliza je preživljavanje.

Ipak, nisam osoba koja će leći i predati se. Borac sam. Zbog svoje dece, porodice i ljudi koje volim. Posle svake dijalize trudim se da ustanem, da prošetam, da nešto uradim, da sebi dam razlog da nastavim dalje.

Dijaliza mi jeste spasila život, ali ga je i potpuno promenila. Sve planirate oko terapije - posao, putovanja, obaveze, čak i običan dan. Ali vremenom naučite da cenite male stvari. Jednu šetnju. Jedan dobar dan. Jedan poziv prijatelja. Naučite koliko zdravlje zapravo vredi.

Već tri godine sam na listi za transplantaciju. Do danas nije stigao nijedan poziv. Imala sam komplikacije sa paraštitastom žlezdom, zbog čega neko vreme nisam mogla da budem na listi. Kada je i to rešeno, konačno sam stavljena na listu i sad čekam.

Lekari kažu da imam specifičnu krvnu grupu i antitela, pa je i zato teže pronaći odgovarajući organ.

Ali ja verujem da će taj poziv doći.

Kad god zazvoni telefon i vidim nepoznat broj, pomislim: „Možda je bubreg.“

I onda sebi kažem - biće. Jednog dana biće.

Najveću snagu daju mi porodica i ljudi koji prolaze isto što i ja. Pacijenti sa dijalize najbolje razumeju tu borbu, taj umor, to čekanje između nade i straha.

Često kažemo da smo human narod, da imamo empatiju. Ali kada dođe trenutak da se kaže jedno „DA“, tada mnogi zastanu.

A jedno „DA“ može spasiti čak osam života.

Iza svakog broja na listi čekanja stoji nečija majka, otac, dete, nečiji čitav svet.

Zato verujem da moramo više da pričamo o transplantaciji i doniranju organa. Da podižemo svest, da budemo glas onih koji čekaju.

Jer transplantacija ne produžava samo život. Ona ljudima vraća život.