Čitanje je pitanje odluke i discipline, a vremenom prerasta u stvar potrebe, način života. Potrebe da se svet bolje razume i živi bar malo izvan domašaja algoritma, tema i sadržaja koje nam internet, mediji i industrija zabave nameću.

Moj metod za čitanje: pažljivo biram knjige i čitam svaki dan barem sat vremena. Volim papir ali nemam otpor prema elektronskim knjigama koje mi omogućavaju da čitam najnovija svetska izdanja. Trudim se da pročitam jednu knjigu nedeljno i da se držim ovog mesečnog rasporeda:

• prva nedelja – aktuelna strana ili domaća beletristika, roman ili kratke priče,
• druga nedelja – stručna knjiga, publicistika ili ono što se na engleskom zove „nonfiction“ (biografije, filozofija, ekonomija, istorija, politika, psihologija...),
• treća nedelja – domaći ili strani klasik („popunjavanje rupa u opštoj kulturi“),
• četvrta nedelja – knjige koje imaju veze sa muzikom i popularnom kulturom.

Naravno, neretko se desi da ne ide bas tim redom i da se plan raspadne ali bitna je namera i svest o postojanju plana. Bilo je godina kada sam pročitao više od pedeset knjiga, a bilo je i godina kada je taj broj bio dosta manji. Ipak, sigurno je da što sam stariji, sve više i kvalitetnije čitam.

Matematika je prosta. Svako može da odvoji dvadeset do trideset minuta dnevno za čitanje (makar to bilo u javnom prevozu ili pred spavanje) i tako pročita oko dvadeset i pet knjiga (od 300 strana) godišnje. Taj rezultat vas direktno stavlja u 1% građana Srbije, takozvane super čitače. Fun fact: gotovo dve trećine stanovnika Srbije ne pročita niti jednu jedinu knjigu godišnje (i tako iz godine u godinu).

Preporučio bih dva autobiografska romana autora iz našeg regiona koji su mi generacijski bliski. Prvi je 1983: romaneskni manevri Miljenka Jergovića (Booka, 2026), a drugi je Slobodna: Odrastanje na kraju istorije Lee Ipi (Geopoetika, 2023). Pretpostavljam da vam je Miljenko Jergović poznat, a Lea Ipi je profesorka na Londonskoj školi ekonomije (LSE) poreklom iz Albanije, koja se ovom knjigom odvažila da uđe u svet književnosti i postigla ogroman međunarodni uspeh.

Jergović predstavlja svoju ličnu istoriju kroz događaje koje su obeleižili 1983. godinu u Sarajevu i Jugoslaviji, a Ipi svoje odrastanje u Draču u periodu prelaska Albanije iz totalitarnog komunizma u haotični kapitalizam. Dakle, obe knjige se bave životom, tačnije sazrevanjem, u prelomnim vremenima. Iako su Jugoslavija i Albanija tih godina bile veoma različite zemlje (1983. je totalitarizam u izolovanoj Albaniji bio na vrhuncu, a kosmopolitsko Sarajevo se pripremalo za Olimpijske igre), sudbina im je bila ista: i Titova Jugoslavija i Hodžina Albanija su bile osuđene na propast, a mladim akterima oba romana (dobroj pionirki Lei i melanholičnom pankeru Miljenku) je to tada, uprkos znacima da je kraj blizu, delovalo nemoguće. Nakon propasti starog i dolaska novog sistema otvaraju se mnoga pitanja: šta smo dobili, šta smo izgubili, kada je bilo bolje... A možda smo svi mi preživeli svedoci tih godina još uvek zatočeni u toj neprolaznoj prošlosti čije se interpretacije samo množe kako godine prolaze?