Sve je počelo potpuno iznenada, 2014. godine. Šetala sam ulicom kada sam odjednom osetila jak bol u donjem delu leđa. Oblio me je znoj. Trajalo je možda tridesetak sekundi, ali dovoljno da se uplašim. Do tada nisam imala nikakve tegobe. Bila sam zdrava žena, sitnije sam građe, jedino što sam primetila je da sam u tom periodu počela da dobijam na kilaži. Nisam imala otoke, ništa što bi ukazivalo da nešto nije u redu sa bubrezima.

Pošto se bol nije ponavljao mesecima, mislila sam da je to bilo nešto prolazno, možda posledica neke prehlade. Međutim, u septembru se desilo isto. Tada odlazim kod lekara. Nalazi su pokazali veliku količinu proteina u mokraći, ali su urea i kreatinin još bili dobri. Poslali su me na dalja ispitivanja i preporučili bolničko lečenje, ali pošto sam se osećala dobro, zamolila sam da sve obavim ambulantno.

Na ultrazvuku su videli da su mi bubrezi smanjeni, ali niko nije znao zbog čega. Poslali su me za Beograd, gde je posle biopsije ustanovljeno da imam autoimunu bolest – nefrotski sindrom. Sećam se tog osećaja neverice. Nisam mogla da prihvatim da sam ozbiljno bolesna. U porodici niko nije imao problem sa bubrezima i nisam znala gotovo ništa o toj bolesti. Osim bubrega, sve drugo mi je bilo dobro.

Prvih petnaest meseci bila sam na terapiji i redovno išla na kontrole. Osećala sam se dobro, vratila sam se poslu i živela normalno. Tako je bilo sve do 2020. godine. Kreatinin je polako rastao, ali sam i dalje funkcionisala kao i ranije. Nisam ni bila svesna da se zapravo približavam dijalizi.

A onda se život odjednom promenio.

U aprilu 2020. godine, posle jake prehlade i visoke temperature, više nisam mogla da se oporavim. Bila sam iscrpljena, bez daha, nisam mogla da se popnem ni do prvog sprata. Nalazi su bili jako loši i odmah sam završila u bolnici. Primila sam transfuziju, a doktorka mi je tada rekla da je vreme za dijalizu.

To je trenutak za koji čovek nikada nije spreman. Više nisi ista osoba. Moraš da se odrekneš mnogo toga – posla, slobode, planova. Sa 48 godina otišla sam u invalidsku penziju i imala sam osećaj kao da mi se život završio.

Odlučila sam se za peritonealnu dijalizu, jer je to za organizam blaža opcija. U junu će biti šest godina kako živim uz dijalizu. Vremenom sam naučila da ona upravlja mojim danima. Moraš stalno da slušaš svoje telo, jer svaki organizam drugačije podnosi terapiju. Mnogo toga pacijenti nauče sami, kroz iskustvo i razgovor sa drugim ljudima koji prolaze isto.

Probala sam i noćnu dijalizu preko aparata. To znači da se uveče priključiš na mašinu i do jutra si vezan za nju. Mašina radi celu noć, čuješ je kako iznova izbacuje i vraća tečnost. Delovalo je kao dobro rešenje, jer sam tokom dana bila slobodnija, ali meni taj način nije odgovarao. Posle dva meseca počela sam da otičem, stanje mi se naglo pogoršalo i završila sam u bolnici.

Sećam se samo da su me moji praktično odneli tamo. Nisam znala ni gde sam, ni šta mi se dešava. Nisam bila ni psihički prisutna. Tri nedelje sam provela u bolnici, uglavnom spavajući i pokušavajući da se oporavim.

Danas ponovo radim dnevnu dijalizu, pet puta dnevno. Svaka traje oko pola sata. Nije lako, ali čovek se navikne jer zna da bez dijalize nema života. Ima dana kada imam više snage, kada je hemoglobin dobar i kada se osećam gotovo normalno. A ima i onih drugih dana, kada te telo podseti koliko je sve ovo teško.

Za šest godina na listi čekanja imala sam samo jedan poziv za transplantaciju. Nas devetoro je tada pozvano, a bubrege su dobila dvojica muškaraca koji su imali bolje podudaranje. Sećam se da sam samo dva dana pre toga zvala da proverim da li sam uopšte još na listi, jer sam skoro izgubila svaku nadu.

Prve tri godine verovala sam da će transplantacija brzo doći. Kasnije, kada vidiš koliko se malo transplantacija radi, postaneš svestan realnosti i naučiš da ne očekuješ previše. Ipak, negde duboko, nada ostaje. Dovoljna je jedna vest, jedan poziv, da čovek ponovo poveruje da može da dobije novi život.